Биографија

Стеван Тонтић, песник, прозаиста, есејиста, књижевни критичар, антологичар и преводилац, рођен је 30. децембра 1946. у Грдановцима крај Санског Моста. Школовао се у Лушци Паланци, санској Гимназији (прва два разреда) и Учитељској школи у Приједору. Дипломирао је филозофију са социологијом у Сарајеву, активно учествујући у студентским протестима 1968. године.
По завршетку студија, једно време је уређивао студентски лист Наши дани, међутим, редакција је распуштена после трећег броја. Запослио се у културној редакцији Телевизије Сарајево, а потом је обављао дужност секретара Удружења књижевника Босне и Херцеговине и био члан редакције омладинске ревије Лица.
Од средине седамдесетих, био је уредник за књижевност издавачке куће Свјетлост и часописа Живот. Услед ратних околности, 1993. напушта Сарајево и прелази у Београд, па у Берлин где је провео готово девет година. Са супругом се 2001. враћа у Сарајево и живи као самостални уметник, све до 2014. године када се селе у Нови Сад.
Песнички се огласио као средњошколац, у рубрици Нова имена листа Телеграм из Загреба. Прву збирку Наука о души и друге веселе приче објавио је 1970, да би наредне године за њу добио Савезну награду листа Младост. Бранкова награда му је додељена за есеј „Трагично у поезији Бранка Миљковића”. Поред песничких књига које су преведене на немачки, француски, румунски, чешки, пољски, бугарски, македонски и друге језике, објавио је књиге есеја По налозима поезије и Језик и неизрециво: пјеснички портрети (2009), роман Твоје срце, зеко (1998), путопис Та мјеста (2018) и приредио неколико антологија поезије.

Учествовао је на песничком фестивалу у Јерусалиму 1995. године, држао предавања студентима славистике на Универзитету у Инсбруку, током 2000. године провео шест недеља на турнеји европских писаца. Заједно са Виктором Калинкеом на немачки је превео Лирику Итаке Милоша Црњанског. Био је члан немачког и српског ПЕН центра, Српског књижевног друштва, три године је радио у  НИН-овом жирију критике за роман године. Био је дописни члан Collegium Europaeum Jenense.

Добитник је Шестоаприлске, Шантићеве, Ракићеве, Змајеве, Кочићеве и Андрићеве награде, признања „Печат вароши сремскокарловачке”, „Кочићевог пера”, Награда ИК „Свјетлост”, „Милош Н. Ђурић”, „Душан Васиљев”, „Љубомир Ненадовић”, „Мидхат Бегић”. Награђен је и међународним признањима „Рајнер Кунце”, „Књижевност у егзилу” и „Хорст Бинек” Баварске академије лепих уметности. У Краљеву је 2019. одржан научни скуп о његовој поезији, са кога је касније објављен зборник радова Стеван Тонтић, песник.

Преминуо је у Новом Саду 12. фебруара 2022, непуну годину након што му је за целокупан песнички опус додељена Дисова награда.

Цитат

Вјерујем да се сваки пјесник рађа као пјесник (улази у свијет Књижевности) не само својим евентуалним одушевљењем извјесним дуелима и вриједностима, већ и властитим незадовољством духовним амбијентом у којем се затекао, и „вриједностима” које су „на снази” и које „важе” и преко границе његовог личног укуса. Бити пјесник, не значи само писати стихове или „правити” овакве или онакве пјесме – бити пјесник, то значи манифестовати, кроз дјело, путем ријечи, једну врсту духовне слободе, слободе коју суверено носи и демонстрира пјесничка личност.


Стеван Тонтић, из текста Пјесми штете и сувишак и мањак стварности, објављеног у Књижевној речи, бр. 358, стр. 14.

Збирке песама

Линкови

Експонати