Вислава Шимборска рођена је 2. јула 1923. године у
Бњину недалеко од Познања, а преминула је 1. фебруара 2012. године у Кракову, у
коме је живела од осме године. Као девојчица је показивала таленат за
књижевност, а касније је испољила и склоност ка књижевности. Студирала је
социологију и полонистику на чувеном Јагелонском универзитету. Рано, још за
време Другог светског рата, почиње да ради на железници. Тако је избегла
депортацију
на принудни рад у Немачку.
Ова песникиња, којој је 1996. године додељена Нобелова
награда, у свет књижевности је ушла као ауторка кратке прозе. Песнички таленат
и склоност као лирском изразу, код Шимборске је препознао њен први супруг Адам
Влодек, песник и уредник, а преломну тачку на њеном стваралачком путу представља збирка Дозивање Јетија, објављена 1957. године. Протестујући због
избацивања Лешека Колаковског са Варшавског универзитета, Шимборска, која у
књижевном свету почиње да користи средње име, напушта Комунистичку партију.
Тада улази у круг антикомунистички оријентисаних писаца, међу којима је био
Корнел Филипович, са којим је била у вези до његове смрти 1990. године.
Шимборска као тридесетогодишњакиња постаје секретар
часописа Књижевни живот. На страницама
овог гласила почиње да објављује своје кратке текстове, тзв. фељтоне у којима
је из броја у број, под заједничким насловом Необавезна лектира објављивала приказе књига. Била је и члан
редакције часописа Писмо, а потом је
стварала као слободни уметник. Годинама је израђивала колаже које је
као разгледнице слала својим пријатељима. Добитница је најзначајнијих песничких признања у
Пољској и свету.
Срећна љубав. Је ли то
нормално,
је ли то озбиљно, је ли то корисно –
шта свет има од двоје људи,
који не виде свет?
Уздизани једно од стране другог без икакве
заслуге,
једни у милион, али уверени
да се тако морало десити – као награда за шта –
ни за шта;
светлост однекуд пада –
зашто баш на њих, а не на друге?
Да ли то праведност вређа? Да.
Да ли, брижљиво нагомилаване принципе нарушава,
руши морал у провалију? Нарушава и руши.
Погледајте те срећнике:
кад би се бар мало маскирали,
правили се потиштени, бодрећи тиме пријатеље!
Чујете ли како се смеју – увредљиво.
Каквим језиком говоре – наизглед разумљивим.
А те њихове церемоније, измотавања,
тобожње обавезе једног према другом –
то личи на заверу иза леђа човечанства!
Тешко је чак и рећи до чега би дошло
кад би се њихов пример могао опонашати.
На шта би могле рачунати религије, поезије,
шта би се памтило, шта би се осуђивало,
ко би хтео остати у кругу.
Срећна љубав. Је ли то нормално?
Такт и разборитост налажу да се о њој ћути
као о скандалу из виших кругова.
Дивна дечица рађају се без њене помоћи.
Никад не би успела да насели земљу,
јер се дешава врло ретко.
Нека људи који не познају срећну љубав
тврде да нигде нема срећне љубави.
С том вером лакше ће им бити и да живе и умиру.
Превелa Бисерка Рајчић
Срећна љубав. Је ли то
нормално,
је ли то озбиљно, је ли то корисно –
шта свет има од двоје људи,
који не виде свет?
Уздизани једно од стране другог без икакве
заслуге,
једни у милион, али уверени
да се тако морало десити – као награда за шта –
ни за шта;
светлост однекуд пада –
зашто баш на њих, а не на друге?
Да ли то праведност вређа? Да.
Да ли, брижљиво нагомилаване принципе нарушава,
руши морал у провалију? Нарушава и руши.
Погледајте те срећнике:
кад би се бар мало маскирали,
правили се потиштени, бодрећи тиме пријатеље!
Чујете ли како се смеју – увредљиво.
Каквим језиком говоре – наизглед разумљивим.
А те њихове церемоније, измотавања,
тобожње обавезе једног према другом –
то личи на заверу иза леђа човечанства!
Тешко је чак и рећи до чега би дошло
кад би се њихов пример могао опонашати.
На шта би могле рачунати религије, поезије,
шта би се памтило, шта би се осуђивало,
ко би хтео остати у кругу.
Срећна љубав. Је ли то нормално?
Такт и разборитост налажу да се о њој ћути
као о скандалу из виших кругова.
Дивна дечица рађају се без њене помоћи.
Никад не би успела да насели земљу,
јер се дешава врло ретко.
Нека људи који не познају срећну љубав
тврде да нигде нема срећне љубави.
С том вером лакше ће им бити и да живе и умиру.
Превелa Бисерка Рајчић
И песник, ако је прави песник, мора непрестано
понављати „не знам”. Сваким делом покушава да на то одговори, али само што
стави тачку, већ га обузима сумња, већ постаје свестан да је то привремен и
крајње недовољан одговор. Али он покушава још једном, и још једном, а после све
те доказе његовог незадовољства собом историчари књижевности спајају великом
спајалицом и то називају „опус”.
Песник
и свет, беседа поводом
доделе Нобелове награде за књижевност,
коју је Вислава Шимборска одржала у Стокхолму 7. децембра 1996. године,
објављена у преводу Бисерке Рајчић, у часопису Поезија, год. 1, бр. 3-4 (децембар 1996), стр. 7,
| Наслов | Издавач | Година |
|---|---|---|
| Сваки случај | Народна књига, Београд | 1983 |
| Крај и почетак | КОВ, Вршац | 1996 |
| Изабране песме | B92, Београд | 1997 |
| Тренутак | КОВ, Вршац | 2002 |
| Две тачке | КОВ, Вршац | 2006 |
| Овде | КОВ, Вршац | 2009 |
| Довољно | КОВ, Вршац | 2012 |
| Изабране песме | Трећи трг, Чигоја штампа, Београд | 2014 |
| Похвала лошег мишљења о себи | Кућа поезије, Бања Лука | 2017 |
