Биографија
Александар Вучо, свестрани стваралац, један од оснивача београдског надреалистичког покрета, рођен је у имућној породици трговаца Ифигеније и Ђорђа 25. септембра 1897. године. Са само седамнаест година прешао је Албанију и затим се из Драча упутио у Француску. Гимназијско школовање довршио је у Ници, а потом стиче диплому Правног факултета на Сорбони. У Паризу упознаје Јулијану Лулу Симеоновић, са којом се венчао 1920. године и добио синове Ђорђа (1921) и Јована (1922). Иако се породица вратила у Београд како би првенац наследио очев посао, његова интересовања нису била у складу са породичном традицијом, па се окреће интелектуалном раду. Од 1923. започиње сарадњу са часописима Путеви и Сведочанства, а прву поему „Кров над прозором” објављује три године касније. До краја деценије објавиће роман Корен вида (1928), а потом и књигу Ако се још једном сетим или Начела, а осим у надреалистичким публикацијама, сарађивао је у листу Политика, где је објављивао текстове под псеудонимом Аскерланд. Са дугогодишњим сарадником и пријатељем Душаном Матићем, 1933. је објавио књигу за децу Подвизи дружине „Пет петлића”, на чијој су се насловној страни нашле фотографије његових синова. Вучо и Матић су заједно објавили поему Марија Ручара и роман Глухо доба, који је један од најзначајнијих коауторских подухвата у нашој књижевности.
Са групом истомишљеника, незадовољан приликама у друштву, оснива београдски надреалистички покрет. Овај стваралачки покрет, формално основан у дому породице Вучо, усвојио је принципе марксизма и његови чланови су се укључили у политички живот. Током четири године уочи Другог светског рата, Александар Вучо је уређивао лист Наша стварност, а због комунистичке оријентације и активног учешћа у политици, у два наврата је хапшен. У току окупације, у логору на Бањици провео је пет месеци.
Послератни период превасходно је посветио филмској уметности, али између 1945. и 1954. објављује поеме Титови пионири и Мастодонти, бројне критике и сценарија, као и роман Распуст. Био је уредник најугледнијих листова за децу и одрасле, председник Комитета за кинематографију југословенске владе и управник филмских предузећа Југославије.
За књижевно стваралаштво и допринос култури, добио је низ значајних признања.
Преминуо је 25. јула 1985. у Београду, оставивши богат и разноврстан стваралачки опус.
МОЈ ОТАЦ ТРАМВАЈ ВОЗИ
Мој отац, кад трамвај вози,
стоји на десној нози,
а другом ногом звони
да се са клизаве шине
несташно дете скине;
он грчи ногу и звони
да псето не погине;
он звони, звони и звони
да се са дуге пруге
уморни радник склони.
Ујутру, кад пођем у школу,
ја први угледам тролу,
ја први угледам где стење
трамвај који се пење;
и кликнем: „Ено га иде!“
Да другови моји виде
за бремзом, у пуном сјају,
мог оца на трамвају.
Али кад стигну смене
и отац кући крене,
ја знам да га боле вене
на тромој, окорелој нози
на којој трамвај вози.
Ноћу, кад трамваји замру,
и помру суморне мисли,
не спава отекла нога
коју су болови стисли.
Мој отац кад трамвај вози,
на болесној стоји нози,
па ипак он вози и вози…
Стотине људи дневно
путује и ноге одмара,
стотине људи дневно
на ручак стигне брже,
стотине људи дневно
новине мирно отвара,
прстом на прозору шара,
смеје се и разговара…
Мој отац вози и вози,
стотине људи дневно
он вози, вози и вози
на својој болесној нози.
МОЈ ОТАЦ ТРАМВАЈ ВОЗИ
Мој отац, кад трамвај вози,
стоји на десној нози,
а другом ногом звони
да се са клизаве шине
несташно дете скине;
он грчи ногу и звони
да псето не погине;
он звони, звони и звони
да се са дуге пруге
уморни радник склони.
Ујутру, кад пођем у школу,
ја први угледам тролу,
ја први угледам где стење
трамвај који се пење;
и кликнем: „Ено га иде!“
Да другови моји виде
за бремзом, у пуном сјају,
мог оца на трамвају.
Али кад стигну смене
и отац кући крене,
ја знам да га боле вене
на тромој, окорелој нози
на којој трамвај вози.
Ноћу, кад трамваји замру,
и помру суморне мисли,
не спава отекла нога
коју су болови стисли.
Мој отац кад трамвај вози,
на болесној стоји нози,
па ипак он вози и вози…
Стотине људи дневно
путује и ноге одмара,
стотине људи дневно
на ручак стигне брже,
стотине људи дневно
новине мирно отвара,
прстом на прозору шара,
смеје се и разговара…
Мој отац вози и вози,
стотине људи дневно
он вози, вози и вози
на својој болесној нози.
Цитат
Поезија, која се готово спонтано рађала у мојим романима (или сам само мислио да се рађала), није се сукобљавала са мојим схватањем поезије уопште. И уколико је био тежи терет туђих јада, које сам романсијерски носио у себи, утолико би ми се више учвршћивало убеђење да се песник, у најдубљем и најширем смислу те речи, не искорењује у роману. Другим речима, да се поезија не мора приносити на жртвеник романских принципа, макар ти принципи били мисаоно савршени. Уосталом, оно што називамо људском мисли није ничија приватна својина, па ни оних који су је формулисали.
Александар Вучо, у тексту Милосава Мирковића Вучо ми је казивао: последњих година, објављеном у часопису Дело, год. 32, бр. 12 (децембар 1985), стр. 78-79.
