До сада се само једном десило да чланови исте породице постану лауреати „Дисове награде“. Ана Ристовић, рођена у Београду 5. априла 1972, имала је једанаест година када је ово признање додељено њеном оцу, песнику Александру Ристовићу.

Дипломирала је српску књижевност са општом књижевношћу на Филолошком факултету у Београду. Прву збирку поезије, Сновидна вода, објављује 1994. након чега се у потпуности посветила писању, али и преводилаштву, углавном са словеначког језика.

Песме су јој превођене на немачки, енглески, мађарски, пољски, словачки, шпански, француски, шведски, фински...Заступљена је у многим домаћим и иностраним часописима и антологијама, а 2012. је на песничкој олимпијади у Лондону представљала Србију.

За свој рад, добила је Бранкову награду (1994), Награду Сајма књига у Игалу и Награду „Бранко Миљковић“ (2000), Немачку награду „Хуберт Бурда“ за младе европске песнике (2005), Дисову награду за поезију (2014), Награде „Милица Стојадиновић Српкиња“ (2010) и „Десанка Максимовић“ (2018).

Написала је збирку кратке прозе Књига нестајања: кратка шетња кроз ишчезло (2020).

Члан је српског ПЕН центра, Српског књижевног друштва, Удружења књижевних преводилаца Србије и почасни члан Друштва писаца Словеније.

Шта је љубав, шта је живот, шта је реч, шта је смрт? Попут њих, и поезија је крупан појам који бежи од сваке дефиниције јер су такви појмови оптерећени значењима која нису јасна ни онима који живе, који љубе, ни који пишу. Пишем поезију зато што је, за мене, то био и остао најбољи могући начин да се изразим. Зато што је то моја потреба и начин савладавања стварности. Вероватно је да сваки песник трага за одговором на то питање, као што трага и за најбољом песмом којом ће у потпуности изразити своје биће. Мотив за даље стварање је управо у том трагању, а да је циљ достижан и да се до њега може стићи лако, пречицама, писање не би имало више никаквог смисла.