Песник и преводилац кога, цитирајући речи Мухарема Первића, често називају принцом српске поезије, још од ране младости изненађује својим изузетним интелектуалним потенцијалом, луцидношћу, страсном амбицијом, преданошћу књизи, позоришту, филму и бројним талентима. Рођен је 29. фебруара 1934. године у Нишу у радничкој породици. Уз првенца Бранка, родитељи Марија и Глигорије, имали су и сина Драгишу. 

Одрастајући у поратном сиромаштву, будући песник открива кућну библиотеку једног свог друга, вежба да црта, пише стихове на гомили истовареног песка у дворишту, у грозничавој борби са временом, загледан у сунчев сат који да га опомиње колико кратко ће живети на земљи. И колико дуго ће живети његова поезија. Још у гимназији у њему се говори као о рођеном песнику, али и ексцентричном младићу који надилази средину из које је потекао. Студира чисту филозофију у Београду, где се сели читава његова породица. Укључује се у књижевни живот, непрекидно ствара и доживљава пуну афирмацију. Постаје један од уредника часописа Видици, истакнути представник неосимболиста. 

Његов моћан, жесток  дар, али и природа у којој су се непрестано сукобиле противуречне емоције, воде га и у жестоке сукобе, а несрећне љубави у пороке. 

У једном  тренутку растројства писмом које публикује Бранко В. Радичевић у Дуги 5. фебруара 1961. одриче се поезије. Касније жели да се одрекне тог одрицања. Одлази у Загреб, где му излази књига Порекло наде и 12. фебруара 1961. у 27. години страда под неразјашњеним околностима. Званична истрага сматра песникову смрт самоубиством, упркос бројним нелогичностима и сумњама. Бранко Миљковић сахрањен је на Новом гробљу у Београду. На споменику је уклесан чувени, профетски стих Уби ме прејака реч. 

Сан је давна и заборављена истина

коју више нико не уме да провери

сада туђина пева ко море и забринутост

исток је западно од запада лажно кретање је најбрже

сада певају мудрост и птице моје запуштене болести

цвет између пепела и мириса

они који одбијају да преживе љубав

и љубавници који враћају време уназад

врт чије мирисе земља не препознаје

и земља која остаје верна смрти

јер свет овај сунцу није једина брига

али једнога дана

тамо где је било срце стајаће сунце

и неће бити у људском говору таквих речи

којих ће се песма одрећи

поезију ће сви писати

истина ће присуствовати у свим речима

на местима где је песма најлепша

онај који је први запевао повући ће се

препуштајући песму другама

ја прихватам велику мисао будућих поетика:

један несрећан човек не може бити песник

ја примам на себе осуду пропевале гомиле:

ко не уме да слуша песму слушаће олују

али:

хоће ли слобода умети да пева

као што су сужњи певали о њој

Сан је давна и заборављена истина

коју више нико не уме да провери

сада туђина пева ко море и забринутост

исток је западно од запада лажно кретање је најбрже

сада певају мудрост и птице моје запуштене болести

цвет између пепела и мириса

они који одбијају да преживе љубав

и љубавници који враћају време уназад

врт чије мирисе земља не препознаје

и земља која остаје верна смрти

јер свет овај сунцу није једина брига

али једнога дана

тамо где је било срце стајаће сунце

и неће бити у људском говору таквих речи

којих ће се песма одрећи

поезију ће сви писати

истина ће присуствовати у свим речима

на местима где је песма најлепша

онај који је први запевао повући ће се

препуштајући песму другама

ја прихватам велику мисао будућих поетика:

један несрећан човек не може бити песник

ја примам на себе осуду пропевале гомиле:

ко не уме да слуша песму слушаће олују

али:

хоће ли слобода умети да пева

као што су сужњи певали о њој

Поезија није именовање постојећих ствари које нас окружују, она је стварање. Али, ако поезија није инвентар ствари које већ постоје и немају потребе да буду поново стваране, она нема свој предмет. Она је по својој природи беспредметна. Па и онда кад полази од већ створеног и видљивог, она то дематеријализира и чини невидљивим – стварност претвара у могућност.

Бранко Миљковић, „Поезија и облик”, Критике са делима и ауторима о песничкој уметности : прилози, Градина, Ниш. 1972, стр. 205.