Бранко В. Радичевић је рођен 14. маја 1925. године у Чачку, у породици Косаре, рођене Миликић, и Велимира Радичевића, чувеног трговца. 

После завршене основне школе, Радичевић уписује Гимназију у родном граду. Са шеснаест година одлази у партизане, где је био курир народног хероја Ратка Митровића. Због тога је искључен из Гимназије и лишен права да се даље школује у окупираној Србији. Из затвора у родном граду, пребачен је у логор у Смедеревској Паланци, где проводи наредне три године. По ослобођењу, у родном граду оснива литерарни кружок и ради у редакцији Слободног гласа. Веома рано почиње да објављује поезију на страницама Младог борца, Омладине, Двадесетог октобра, Младости, а са двадесет година му из штампе излази прва песничка збирка.

Убрзо се сели у Сарајево, где у боемској и инспиративној атмосфери, пише песничку збирку Земља. У то време започиње роман Бела жена, а пише и прве приче за децу. Након гашења листа Шести април у коме је радио, приморан је да у Босни остави тек оформљену породицу и пресели за Београд. Станујући у атељеу Зорана Петровића, сликара и књижевника, супруга сестре Миле, гради свој сликовити и упечатљиви песнички и прозни израз, пише бројне живописне репортаже, проучава српско културно наслеђе и препева циганску поезију. Захваљујући Радичевићу и Раду Ухлику, књига Циганска поезија  доживеће два издања на српском, али и вишеструко публиковање на немачком, словеначком и другим језицима, као и бројна сценска извођења.

Упоредо са студирањем на Правном факултету, Радичевић ради као новинар Дуге и дописник других гласила. Године 1961. публикује монографију Плава линија живота: српски сеоски споменици и крајпуташи. Она је резултат дугогодишње посвећености теми на коју је Радичевић скретао пажњу јавности у небројеним текстовима, стварајући притом и врло успелу и трајно прихваћену лексему крајпуташ.

Од 1. августа 1965. године, Радичевић је у недељнику НИН објављивао антологију српског песништва под насловом Песничка читанка илити поезија од тренутка до тренутка. Неколико пута боравио је у Паризу и као дописник сарађивао са Борбом, Вечерњим новостима и Политиком. Годинама је уређивао запажену едицију књижевности за децу Жар птица. Био је и председник издавачке куће Српска књижевна задруга.

Радичевић је био личност изузетног стваралачког формата, творац импозантног књижевног опуса који обухвата преко седамдесет књига. Иако је најплодније децеије провео у Београду, пример је ствараоца који је остао трајно везан за завичај као месту надахнућа. Његов допринос развоју и афирмацији културе родног краја је непроцењив: био је један од оснивача Драгачевског сабора трубача у Гучи и песничке манифестације Дисово пролеће у Чачку. Од половине 60-тих година, највећи део слободног времена проводи у близини Овчар Бање, где у живом контакту са мештанима прикупља и записује етнографске записе, које је објавио у четири књиге под насловом Сујеверице и друге речи. 

За књижевни рад и свеукупни допринос српској култури, Радичевић је награђен бројним наградама, од којих су најзначајније Вукова и Седмојулска награда.На тринаестом Дисовом пролећу, 1976. године,  уручена му је и Плакета са Дисовим ликом.

Дуги низ година био је члан управе и председник Боксерског клуба  Црвена звезда. То је време највећих успеха у историји овог клуба. 

Са Малином, рођеном Блешић, добио је кћер Косару и сина Радомира, а са Надом Деспотовић сина Растка.

Преминуо је 11. јануара 2001. године у Београду.

Библиотку целину овог књижевника, наследници су 2021. године предали Градској библиотеци Владислав Петковић Дис у Чачку 

Тада је певао дан у гранама топола.

Сетим се тебе и одмах ми грешна мисо.

Јутром река, а ти лудо гола.

Па мишљах: да је река мушко, ја бих од бола вриско.

И ја сам могао рибе клати.

Нисам веровао грму нити женској јови.

Ти си се могла и младом клену дати.

Из твог су чела ницали бели рогови.

Тада је певао дан у гранама топола.

Да би те видела, трска је порасла за два коленца.

Долазиле су звери оба пола.

Из твојих груди хтела су потећи два бела студенца.

И ја сам само могао да паднем на колена.

Био сам снажни јунац а ти млада мати.

И гледао сам два твоја ока замагљена

Због којих кључа крв и снага лудо пати.

Тада је певао дан у гранама топола.

Твоја сам бедра звао сапима, играчице.

Осећао сам: из мог чела расту два рога вола.

Како да стигнем ноге такве тркачице.

Био је то луди галоп од јутра до ноћи.

Поваљали смо траве и изранили жита.

И гледали смо се на светлу, својој бледоћи,

Ја здепаст, дебелог врата, ти бела, танковита.

И преста да пева дан у гранама топола.

Чудно: расле су шуме са корењем нагоре.

У вука очи пуне вучјег бола.

У води рибе воде тајне разговоре.

И била су два неба, једно је у реци.

И свака је грана имала топлину руке.

Пловили су неки чудни, црни месеци

С уснама да љубе, с рукама за курјаке.

И преста да пева дан у гранама топола.

Би вече. Ти си лежала на папрати.

А ја сам био младић, слаб, без она два рога вола.

И видех: ти би се могла и младом курјаку дати.

Да сам ти бичје речи рикнуо, ти би знала.

И никад ближе ножу не би моја рука.

Побегох, са мном су и дебла посртала.

Пратила су ме два грозна ока, твоја или твог вука.

Тада је певао дан у гранама топола.

Сетим се тебе и одмах ми грешна мисо.

Јутром река, а ти лудо гола.

Па мишљах: да је река мушко, ја бих од бола вриско.

И ја сам могао рибе клати.

Нисам веровао грму нити женској јови.

Ти си се могла и младом клену дати.

Из твог су чела ницали бели рогови.

Тада је певао дан у гранама топола.

Да би те видела, трска је порасла за два коленца.

Долазиле су звери оба пола.

Из твојих груди хтела су потећи два бела студенца.

И ја сам само могао да паднем на колена.

Био сам снажни јунац а ти млада мати.

И гледао сам два твоја ока замагљена

Због којих кључа крв и снага лудо пати.

Тада је певао дан у гранама топола.

Твоја сам бедра звао сапима, играчице.

Осећао сам: из мог чела расту два рога вола.

Како да стигнем ноге такве тркачице.

Био је то луди галоп од јутра до ноћи.

Поваљали смо траве и изранили жита.

И гледали смо се на светлу, својој бледоћи,

Ја здепаст, дебелог врата, ти бела, танковита.

И преста да пева дан у гранама топола.

Чудно: расле су шуме са корењем нагоре.

У вука очи пуне вучјег бола.

У води рибе воде тајне разговоре.

И била су два неба, једно је у реци.

И свака је грана имала топлину руке.

Пловили су неки чудни, црни месеци

С уснама да љубе, с рукама за курјаке.

И преста да пева дан у гранама топола.

Би вече. Ти си лежала на папрати.

А ја сам био младић, слаб, без она два рога вола.

И видех: ти би се могла и младом курјаку дати.

Да сам ти бичје речи рикнуо, ти би знала.

И никад ближе ножу не би моја рука.

Побегох, са мном су и дебла посртала.

Пратила су ме два грозна ока, твоја или твог вука.

... А поезија је једноставност. Добро је само оно што је добро написано. Па било то у кругу, макар затвореном, или у кругу, проширеном, отвореном, који се распрснуо од силине наших инспирација. Зашто тражити од једног писца да напише оно што њему и не пада на памет.  Могао је, веле, да ту и ту партију, прошири, обогати, комплексира. Не, није он то хтео. Паметан човек. Зна шта хоће. И написао је само оно што је желео. То треба једном заувек да схвате замеривачи литературе.

Уосталом, песник је – танка збирка песама –  која, тамо на крају његовог живота, или после смрти – изађе у антологијском избору страсног познаваоца поезије. Он сваког дана не пише антологијске песме. Али, да би се таква песма написала, потребни су многи промашаји. Па зар се не сећате артиљеријског правила. Први хитац – пребацује, други – подбацује, тек трећи – погађа циљ.

Бранко В. Радичевић у разговору са Николом Дреновцем, 

објављеном у књизи Писци говоре, Београд, Графос, 1964, стр. 418.