Књижевница коју је Антун Густав Матош назвао српском орхидејом, била изузетно
успешан, за живота високовреднован стваралац. И заиста, прва српска модерна
лиричарка добила je третман какав није имала ниједна њена претходница у српској
књижевности: првим песмама огласила се у најзначајнијим часописима, у 25.
години је објавила прву збирку песама, била је једина песникиња коју је у својој гласовитој
антологији заступио Богдан Поповић; прва је добитница награде Српске Краљевске
Академије за стваралаштво о коме су афирмативно писали најзначајнији оновремени
критичари. Податак да се удала за правника Момчила Татића, из угледне, веома
богате и утицајне београдске породице, и да је у браку родила шесторо деце, може нас заварати да је
читав живот ове жене био испуњен животним радостима и штедрим даровима. Ипак,
била је све само не срећна: веома рано
је остала без оца и на тај начин, лишена заштите моћне очинске фигуре и
материјалне сигурности; још кao шеснаестогодишњакиња, имајући на уму да су јој,
како ће у једном писму доцније записати њена мајка, једино „имање образ и владањеˮ, исказала је
одлучност и немирење са неправедно изреченом казном. Одбила је да прими
сведочанство са незаслужено смањеном оценом из владања, што је од стране
школских власти протумачено као дрско и недолично, како се каже у једном
школском спису, чак и неваспитаном дечаку а камоли девојци са скупљеном косом у
градској ношњи коју треба да одликује скромност и покорност будуће учитељице. И
кад се запослила, њена просветна каријера ишла је силазним током: прво радно
место добила је у Београду, а затим је од престонице премештана све даље.
Оболела и крхка, чешће је изостајала је са наставе него што је држала часове, а
из сачуваних притужби родитеља и казни школских управитеља очито је да је рад у
просвети није испуњавао. Њен дух био је усмерен изнад скамија и главица ђака
којима је требало да помогне у стицању првих знања. Већ тада, читавим бићем
предала се стваралаштву и сву снагу коју јој није исцрпела хронична болест,
посвећивала је поезији и музици. Сваком надзорнику, одмах је било јасно да
Даница Марковићева, удата Татић „не ради с вољомˮ, па је премештана све дубље у
провинцију. Можда је таква деградација у служби истински и није много погађала,
јер је све своје амбиције усмерила ка остваривању свога књижевног дара, па ће у
тој жељи „пола о свом трошку, пола на вересијуˮ објавити своју прву књигу Тренуци
Стоички
се носила са сломом девојачких идеала, пишући отворено о својим боловима и
дилемама, па су њени стихови безмало читав век читани као врста аутобиографских
записа. У познијем добу, сва се предала борби за голо одржање породице у
гладним и тешким годинама ратних стихија, а након њих, грчевито се борила и од
смрти отимала време за писање прозе и редиговање поезије. Суочена са великим
личним губицима, јер је надживела троје своје деце, испољила је неизмерну
храброст против свирепог непријатеља за
време Топличког устанка, а живот јој је спасен само захваљујући интервенцији
бугарског песника Ивана Вазова и холандске краљице.
Умрла је рано, непоколебљиво се
борећи до последњег даха, са оскудицом, недаћама, предрасудама и паланачким
менталитетом. Ходала је узводно, против струја које нуде лагодан живот и могућност да се човек осећа значајнијим него што јесте.
Зато ју је читав век надживело стваралаштво, због кога вечерас и делимо ове
тренутке обасјане светлошћу из песникињиног имена.
Прошле су
љубичице!
И моја кратка и нестална срећа
Са дахом њиним у неповрат мину;
Април у цвету и у сјају сину,
И све, о друже, што ме на те сећа
Сад само тугу у мом срцу буди,
А уздах тешки раздире ми груди.
Сад нема
љубичица!
Ходећ' кроз цвећем ишарана поља,
Где оне, смерне, не цветају више,
Где наше стазе поветарац брише,
Дух ми се враћа у времена боља
Што скора прошлост у себи их скрива,
И то сећање сузу изазива...
Сад нема
љубичица!
Ту, погружена у дубоку болу,
Поточић слушам где жубором звони
И шумор лишћа што кроз гору гони
Дах поветарца у дремљиву молу,
А шума мирис цветних јоргована
Обиљем свежим сипа са свих страна.
Свеле су
љубичице!
Над судбом ће ми ками да протуже,
Увеле моје да оплачу снове,
Јер тебе Вечност у загрљај зове
И смрт бољи ти свет отвара, друже;
Док мени овај земни живот оста,
С утехе мало и очаја доста.
Што ћу
без љубичица!
У пустолини будућности тајне
Никакав цветак процветати неће;
Само ће дух твој гробље да облеће;
А на згаришту моје среће бајне
Остаће само спомена поворка,
Прошле су
љубичице!
И моја кратка и нестална срећа
Са дахом њиним у неповрат мину;
Април у цвету и у сјају сину,
И све, о друже, што ме на те сећа
Сад само тугу у мом срцу буди,
А уздах тешки раздире ми груди.
Сад нема
љубичица!
Ходећ' кроз цвећем ишарана поља,
Где оне, смерне, не цветају више,
Где наше стазе поветарац брише,
Дух ми се враћа у времена боља
Што скора прошлост у себи их скрива,
И то сећање сузу изазива...
Сад нема
љубичица!
Ту, погружена у дубоку болу,
Поточић слушам где жубором звони
И шумор лишћа што кроз гору гони
Дах поветарца у дремљиву молу,
А шума мирис цветних јоргована
Обиљем свежим сипа са свих страна.
Свеле су
љубичице!
Над судбом ће ми ками да протуже,
Увеле моје да оплачу снове,
Јер тебе Вечност у загрљај зове
И смрт бољи ти свет отвара, друже;
Док мени овај земни живот оста,
С утехе мало и очаја доста.
Што ћу
без љубичица!
У пустолини будућности тајне
Никакав цветак процветати неће;
Само ће дух твој гробље да облеће;
А на згаришту моје среће бајне
Остаће само спомена поворка,
| Наслов | Издавач | Година |
|---|---|---|
| Тренуци | Савић и Комп., | 1904 |
| Тренуци и расположења | Српска књижевна задруга, Београд | 1928 |
| Тренуци и рассположења | Штампарија „Млада Србија”, Београд | 1930 |
