ДАРИНКА
ЈЕВРИЋ
рођена
је 21. октобра 1947. године у Глођанима крај Пећи. Заједно са Ратком Делетићем
и Браниславом Тодићем 1970. године објављује прву збирку Додир лета. Прву самосталну збрку Преварени тишином објваила је 1973. године у издању београдске
Просвете, али су се неке од њених песама, још пре њеног изласка, могле
прочитати у антологијским изборима. Следе Нестварни
записи (1976), Ижице (1980), Хвостанска земља (1990), Слово љубве (1990), Јудин пољубац (1998). Избор из њене поезије Дечанска звона и друге песме приредио је Мирослав Егерић 2004, а потом је у избору и с поговором Слободана
Ракитића изашла књига изабраних стихова Псалам
бездомника и друге песме. Српска књижевна задруга је постхумно објавила
збирку песама наше најзначајније песникиње са Косова и Метохије Посланице с Проклетија, коју су
приредиле Митра Рељић и Нада Павићевић 2008. године.
Радни век провела је у приштинском Јединству, а била је уредник поезије у часопису Стремљења. И након националног удеса
1999. године, остала је да живи у Приштини преживљавајући истинску Њен морални кодекс и њено лирско дело
утемељено на најузвишенијем и најлепшем у српској баштини, били су и остали у
неразлучивом сагласју. Ја са
Косова не идем, то не би било сагласно мојој поезији, рекла је.
Песникиња Даринка Јеврић је добитница многих
књижевних признања: „Младости”, Награде Лимсих вечери поезије, Ратковићевих
вечери поезије, Смедеревске песничке јесени, Награде „Лазар Вучковић”, Вукове
награде, Грачаничке повеље, Награде „Милица Стојадиновић Српкиња, Матићеве
повеље, Награде „Гордана Тодоровић”, као и Печата вароши сремскокарловачке. Она
је је проглашена за првог добитника, али је и одбила да прими Децембарску
награду Косова. На Видовдан 2007. године Удружење књижевника Црне Горе јој је
постхумно доделило Повељу кнеза Лазара, а Издавачко предузеће Унирекс Награду
„Душан Костић”. Њеним именом назване су
Библиотека у Грачаници и једна улица у Београду, где је преминула 16. фебруара
2007. године.
ћутим
вјековима ћутим твоје име
слутим како ми послије киша болујеш косу
и како од лелека звона занијемим и ослијепим потом
и ни молитве не разумијем
кад падам у бездан за твојим челом
због тебе кћери јерусалимске
све чедне а удове јесу
и утве златокриле рањавају паучину
снивају
како ти из образа кљују вино
и круне од руку дукате од чиста злата
невјестинске
чемерне кад у невакат дођу
руке ми под најдоњи камен дечански гњију
ти светац и помор библијски
ти седми светогорски монах
ти мојих девет Југовића и бол царице Милице
љепота
што је не видјеше очи ни цара ни ћесара
нит младе Гојковице
походе ли те кћери јерусалимске
љубави
руку само преко бока да ми пребациш
могла бих ја да цвјетам и бременим сваког прољећа
грло само да ми дахом опалиш
могла бих ја дојити и девет Обилића
(леле ако залелечу дечанска звона
па ти се лик са фрескама помути)
а понека птица заборави лет
остави гору и олтар сања
везиље му украду очи
на превару га преко ријеке преведу жедна
а крв би његова укротила све водопаде свијета
а клијале су под бедемима неке очи
и завидјела му Гојковица
за осјеку што дугујем крви
грешна се дому враћам
са клетвом дечанских звона у ушима
прашћај љубави
ћутим
вјековима ћутим твоје име
слутим како ми послије киша болујеш косу
и како од лелека звона занијемим и ослијепим потом
и ни молитве не разумијем
кад падам у бездан за твојим челом
због тебе кћери јерусалимске
све чедне а удове јесу
и утве златокриле рањавају паучину
снивају
како ти из образа кљују вино
и круне од руку дукате од чиста злата
невјестинске
чемерне кад у невакат дођу
руке ми под најдоњи камен дечански гњију
ти светац и помор библијски
ти седми светогорски монах
ти мојих девет Југовића и бол царице Милице
љепота
што је не видјеше очи ни цара ни ћесара
нит младе Гојковице
походе ли те кћери јерусалимске
љубави
руку само преко бока да ми пребациш
могла бих ја да цвјетам и бременим сваког прољећа
грло само да ми дахом опалиш
могла бих ја дојити и девет Обилића
(леле ако залелечу дечанска звона
па ти се лик са фрескама помути)
а понека птица заборави лет
остави гору и олтар сања
везиље му украду очи
на превару га преко ријеке преведу жедна
а крв би његова укротила све водопаде свијета
а клијале су под бедемима неке очи
и завидјела му Гојковица
за осјеку што дугујем крви
грешна се дому враћам
са клетвом дечанских звона у ушима
прашћај љубави
За песника песма је
увек врхунац радости и врхунац бола.
Песник пати тражећи реч најближу његовом узнемиреном бићу. Увек кад
поверим песму свету и угледам је у слова изливену, мислим да би требало вену
отворити, да крв пљусне по хартији – и да би се то онда звало песма.
Даринка Јеврић у интервјуу „Песма – врхунац
радости и бола”, објављеном у Политици,
| Наслов | Издавач | Година |
|---|---|---|
| Додир лета, (заједно са Ратком Делетићем и Браниславом Тодићем) | Јединство, Приштина. | 1970 |
| Преварени тишином. | Просвета, Београд. | 1973 |
| Нестварни записи | Јединство, Приштина. | 1976 |
| Ижице | Нолит, Београд; Јединство, Приштина. | 1980 |
| Хвостанска земља | Просвета, Београд | 1990 |
| Слово љубве | Универзитетска ријеч, Никшић, Октоих, Титоград | 1990 |
| Јудин пољубац | „Драганић”, Београд. | 1998 |
| Дечанска звона и друге песме, приредио Мирослав Егерић | Завод за културу Војводине. Нови Сад | 2004 |
| Псалм бездомника и друге песме, избор и предговор Слободана Ракитића. | Панорама, Приштина. | 2006 |
| Посланице с Проклетија,приредиле Митра Рељић и Нада Павићевић. | Српска књижевна задруга, Београд | 2008 |
