Прослављена српска књижевница Десанка Максимовић, својом поезијом, у којој се модерно на јединствен начин прожима са традиционалним, обележила је век чија је вршњакиња била. Рођена је 16. маја 1898. године у селу Рабровица код Ваљева. Детињство проводи у Бранковини, одакле јој потиче мајка Драгиња и где је песникињин отац, чувени учитељ Михаило, службовао. После завршене ваљевске Гимназије, уписује студије упоредне књижевнoсти, опште историје и историје уметности на Филозофском факултету.
Прве песме објављује у часопису Мисао 1921. године, а годину дана касније Сима Пандуровић је у Антологију најновије лирике уврстио једанаест њених песама. Након дипломирања 1923. године, постављена је за суплента у Трећој женској гимназији у Београду. Наредне године, из штампе су изашле њене Песме, збирка апсолутне лирике у којој, једноставним а дубоким исказом, песникиња проговара о интимном доживљају света.
Као питомица француског Министарства иностраних дела, провела је годину дана у Паризу, а 1925. године награђена је Орденом Светог Саве. Кратко ради у Учитељској школи у Дубровнику, одакле је премештена за професора Прве женске гимназије у Београду. Збирку песама Врт детињства, намењену деци која ће постати њена одана књижевна публика, објављује 1927. године. Осим поезијом и педагошким радом, у овом периоду бави се превођењем са руског и бугарског језика, а активна је и као члан ПЕН клуба. За глумца и песника, руског емигранта Сергеја Сластикова, удала се када јој је било 35 година и у браку са овим тихим и даровитим човеком поживеће 37 година, до његове смрти 1970. године.
Други светски рат проводи у престоници. Веома емотивно реагује на вест о стрељању ђака у Крагујевцу и пише чувену песму „Крвава бајка”. После ослобођења Београда, ради у Учитељској школи, а 1945. године објављује поему Ослобођење Цвете Андрић. Постаје члан уредништва новоснованог часописа Књижевност, а 1948. године добија награду Савета за просвету и културу, за поему Река помоћница. Године 1953. песникиња одлази у пензију као професор Прве женске гимназије у Београду.
У поратном периоду објављује романе, путописе, као и прозу и поезију за децу, а у њеним најбољим песничким збиркама, насталим у зрелом добу, заокружено је једно веома сложено, значењски слојевито и тематски разуђено дело у коме доминирају мотиви природе, колективног сећања и историјске прошлости, љубави, саосећања и хуманости.
За стваралаштво је најграђена најважнијим књижевним и друштвеним признањима. Два пута била је добитник Змајеве награде, а додељене су јој Награда Издавачког предузећа Младо поколење, Орден заслуга за народ I реда, Октобарска награда града Крагујевца и Седмојулска награда. Награду АВНОЈ-а добила је 1970. године, а лауреат Вукове награде постала је 1974. године, годину дана касније уручена јој је и Специјална Вукова награда, коју је пре ње добио једино Иво Андрић. За допринос књижевности и националној култури припале су јој Награда за животно дело Удружења књижевника Србије (1984), Златна плакета Општине Ваљево (1985), Орден југословенске заставе са лентом и бројна међународна признања. Према песникињином лику, урађен је и у Ваљеву постављен споменик Поезији, рад вајара Александра Зарина.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабрана је 1959. године, чији ће редовни члан постати 1965. године.
Песникиња је преминула у свом стану у Београду 11. фебруара 1993. године, а сахрањена два дана касније у Бранковини. Исте године основана је Задужбина „Десанка Максимовић”, која сваке године додељује награду за укупан допринос српској поезији.
