Душан Матић је рођен 13. септембра (31. августа по старом календару) 1898. године у Ћуприји. Уз будућег књижевника, отац Матеја, чиновник из Јагодине, и мајка Љубица Урошевић, родом Крушевљанка, имали су и синове Димитрија и Жарка. Песниково детињство су обележиле селидбе условљене очевим службеним премештајима. Једно време, 1905. године, живео је и у Чачку, где је пошао у први разред, научио да чита и пише. Као младић, са српском војском је прешао Албанију и попут многих вршњака, наставио школовање у Европи, најпре у Греноблу, а потом у Ници, где матурира. Током емиграције упознаје Јелену Лелу Ристић, која ће му постати животна сапутница, а међу интелектуалцима и уметницима ће стећи велике пријатељe и потоње сараднике. Због болести се враћа у земљу не дипломиравши филозофију на Сорбони, али је студије окончао на београдском Филозофском факултету 1922. године. 

Матић је наредних тринаест година радио као гимназијски професор, али је често путовао у Немачку и Француску, где упознаје Бретона, Арагона, Елијара и друге авангардне уметнике и постаје један од потписника манифеста надреализма. Крајем 1930. године са Марком Ристићем, Александром Вучом, Оскаром Давичом, Миланом Дединцем и другим ствараоцима, оснива групу надреалиста и покреће алманах Немогуће – L Impossible. Заједно са Марком Ристићем објављује плакету „Позиција надреализма” коју потписује једанаест уметника, а са Оскаром Давичом и Ђорђем Костићем објављује књигу Положај надреализма у друштвеном процесу. Његова поема „La pèche trouble dans l eau” појавила се 1933. године у шестом броју часописа Le surréalisme au service de la revolution. Заједно са Александром Вучом написао је поему Марија Ручара (1935), која је убрзо забрањена, и роман Глухо доба (1940). За књигу Александра Вуча Подвизи дружине „Пет петлића” (1933) саставио је предговор и урадио фотомонтаже.

Уочи Другог светског рата, хапшен је и принудно пензионисан, а 1941. постаје заробљеник логора на Бањици. У послератним годинама био је уредник Радио Београда, Издавачког предузећа Просвета, часописа Књижевност и део редакције Радио Београда. Скоро две деценије био је професор на Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Предавао је савремену књижевност, уређивао библиотеку „Српска књижевност у сто књига” и око себе окупљао младе, даровите ауторе (Васка Попу, Миодрага Павловића, Велимира Лукића, Јована Христића, Драшка Ређепа...) и пружао им драгоцену подршку. Бавио се и ликовном уметношћу, нарочито колажом, омиљеном техником надреалиста. За дописног члана САНУ изабран је 1965. године, а пет година касније постаје редовни члан Академије.  Данас његово име носи Библиотека у Ћуприји, у којој се налази песникова заоставштина. Сваког септембра, у песниковом родном граду одржава се културна манифестација „Матићеви дани” и додељује се Награда „Матићев шал”.