Душан Срезојевић је један од оних књижевника који се без много двоумљења могу сврстати у братсво уклетих песника. Лиричар који је за живота објавио једну једину књигу, данас био би, сасвим сигурно, био заборављен да његову песму „Унутрашњи дијалог”, и пре него што је штампана, Богдан Поповић није уврстио у своју гласовиту антологију. Стефановић, песник коме данас не знамо ни гроба а ни лика, јер  ниједна његова фотографија није сачувана, прву песму објавио је у Српском књижевном гласнику 1908. године. Била је то песма „Позив”, коју је написао као студент београдског Филозофско-историјског факултета, на коме је, као један од најбољих студената, дипломирао 1911. године. Написао још тридесетак песничких текстова, публикујући их у часописима, најчешће у Бранковом колу. Службујући као професор Друге крагујевачке гимназије, о свом трошку, 1912. године објавио је своју једину збирку Златни даси. Негативне оцене понорне поезије дубоких и страшних слутњи  које су уследиле, али и трагичан сплет животних околности, учиниле су да песника, након покушаја да изјави љубав Јованки Ђурић, кћерки дворског апотекара, сместе у душевну болницу. Иако се, по повратку у Јагодину, учинило да се опоравио, сломљен, помраченог духа и растројен, више није ништа написао. Од 1915. године поново је смештен у душевну болницу у Београду. Тамо и умире, а његовој сахрани присуствује и сапатник Петар Кочић. Песников гроб је, на жалост,  прекопан 1927. године.