× Latinica
Ћирилица
Душан Васиљев




Биографија

Вршњак 20. века, Душан Васиљев, песник, прозни и драмски писац, рођен је 19. јула 1990. године у породици Ракиле и службеника Косте Васиљева у Великој Кикинди. Рано је остао без мајке, што ће снажно обликовати његов доживљај света. Школовао се у родном месту и Темишвару, а учитељску школу завршио је у Вршцу. За разлику од књижевника који припадају истом песничком нараштају, није имао прилику да непосредно упозна свет и културу других народа. Оно што му је заједничко са Црњанским, Растком Петровићем и другим савременицима, што је суштински обележило његов прерано окончан живот и снажно утицало на његов лирски опус јесте дубоко трауматични доживљај ратних збивања. Како му је отац већ по објави рата послат на фронт, млади Васиљев је морао да преузме бригу о породици, па је упоредо са похађањем школе радио као писар. 

Убрзо је и сам регрутован на италијански фронт, одакле се враћа оболео, са симптомима маларије и бронхитиса. По повратку у Темишвар, ступио је у српску команду места и распоређен на послове  писара,  тумача, а касније и  деловође. По повлачењу српске војске, одлази за Београд, где уписује студије које неће привести крају. Уместо њих, завршиће педагошки курс у Загребу на основу кога добија учитељску службу у Ченеју, који је тада припадао Србији. Ту ће срести Милојку Малетић са којом ће се оженити. 

Песник је поново регрутован 1921. године, што му је додатно погоршало здравствено стање. Годину дана пред смрт добија посао у Грађанској школи у Ковину, али болест узима све више маха. Грозничаво ради, са великим стваралачким еланом пише поезију, прозу и драмске текстове, али и успркос снажној вољи, не успева да види своја дела међу корицама. Умире у двадесет четвртој години, остављајући своје текстове у рукописима и расуте по страницама Српског књижевног гласника, Књижевног југа и Мисли. Збирку његове поезије под насловом Изабране песме приредио је Живко Милићевић. а предговор за књигу објављену осам година после преране песникове смрти, 1932. године, под редним бројем 232 у редовном колу Српске књижевне задруге, написао је Велимир Живојиновић. 

За најбољу песничку и прозну књигу, Град Кикинда од 1997. године  додељује награду која носи име овог књижевника.

ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА

Ја сам газио у крви до колена,
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена;
ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим.
И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
и онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров.
А данас мирно гледам како ми жељну жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе, разноси кров, –
и немам воље – или немам снаге – да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагибо главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву –
али је данас знам!

Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.

И ја не тражим плена:
ох, дајте мени још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе –
остало вам на част!

ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА

Ја сам газио у крви до колена,
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена;
ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим.
И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
и онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров.
А данас мирно гледам како ми жељну жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе, разноси кров, –
и немам воље – или немам снаге – да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагибо главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву –
али је данас знам!

Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.

И ја не тражим плена:
ох, дајте мени још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе –
остало вам на част!

Цитат

Збирке песама


Наслов Издавач Година
Изабране песмепостхумно издање, приредио Живко Милићевић. Српска књижевна задруга, Београд1932

Експонати