Душан Душко Радовић, родоначелник српске савремене књижевности за децу, свет је угледао у у Нишу. Био је треће од четворо деце у породици Софије, рођене Стефановић, домаћице, и Угљеше Радовића, машиновође, пореклом из Вранића код Чачка. Када је будућем књижевнику било шест година, породица се сели у Суботицу, где млади Радовић завршава основну школу и шест разреда гимназије. Матуру ће, по новој селидби породице, положити у Четвртој мушкој гимназији у Београду. Прву песму објавио је још као дванаестогодишњак у дечјем додатку листа Железнички венац 1934. године.
После Другог светског рата, уписује Филозофски факултет, али убрзо напушта студије и запошљава се као благајник у мензи. Две године касније, постаје сарадник у Пионирским новинама, а потом и уредник овог гласила за децу. Од 1952. године ради у дечјој редакцији Радио Београда, а након осам година прелази на Телевизију Београд, где оставља снажан ауторски печат у стварању програма за најмлађе. У том периоду, по његовом сценарију, емитују се чувене телевизијске серије На слово, на слово и Лаку ноћ, децо.
Касније ће покренути нову серију часописа Полетарац и бити њен главни уредник. Од 1975. године, свакога јутра поздрављао је слушаоце са таласа Студија Б чувеним поздравом Београде, добро јутро. Добитник је најзначајнијих књижевних и друштвених признања.
По речима Матије Бећковића, Душан Радовић је писао приче и песме најаве и одјаве, сонгове и скечеве, куварице и сликовнице, афоризме и рекламе, синопсисе за филмове и прославе, пароле за акцију градске чистоће и текстове за матичаре.
У браку са Грозданом, добио је сина Милоша, сценаристу и редитеља.
Преминуо је у Београду у 62. години. Своју кратку биографију, луцидно и духовито, како је само он то умео, закључио је речима: Много је више разумео него што је знао.
