Јела Спиридоновић Савић родила се 11. јануара 1890. године у богатој шабачкој породици која је била грчког порекла. Од оца Михаила, лекара и врсног интелектуалца, наследила је љубав према уметности и књижевни дар. После  основне школе и гимназије у родном граду, студира филозофију у Трсту. Када јој је било 23 године, удала се за Владислава Савућ, интелектуалца, полиглоту и новинара који је живео у бројним европским земљама, пишући за наше и  светске часописе. Породица се 1908. године враћа у Србију и Владислав Савић постаје шеф пресбироа у Министарству иностраних послова, а потом и директор листа Ново време. Сусрети у најелитнијим интелектуалним круговима српске престонице су младу и талентовану књижевницу подстакли да се посвети књижевном стваралаштву и она након Првог светског рата објављује своју прву песничку књигу. Касније ће сарађивати у најугледнијим оновременим српским, али и иностраним књижевним часописима. У издању С. Б.. Цвијановића објављује еп Пергаменти (1923, преведен и објављен на италијанском језику 1928. године у Трсту), и збирку песама Вечите чежње (1926) за коју предговор пише Јован Дучић и Јесење мелодије (1939). Поред поезије, бавила се филозофијом, држала предавања и објављивала радове посвећене Ничеовом делу, а у издању Српске књижевне задруге уочи рата је објавила збирку Приповетке (1939). У то време помно истражује српску средњовековну прошлост и ствара поезију надахнуту нашом историјском и културном баштином, превасходно династијом Немањића. Током рата, у редовном колу Српске књижевне задруге, 1944. објављује своју последњу књигу Сусрети, у којој су сабрани есеји које је на различите филозофско-књижевне теме држала на Коларчевом народном универзитету и у организацији Кола српских сестара током претходне деценије. Пошто је 1945. године проглашена за сарадницу фашистичког окупатора, њене књиге више нису објављиване, а многи рукописи прича, песама, бајки и њен роман Записи праведног Илије су изгубљени. До 1974. године, када је преминула, Јела Савић Спиридоновић објавила је једну једину књигу – у властитиом издању сабрала је приповетке свог преминулог супруга о коме у предговору књиге пише са дубоким поштовањем и љубављу. У посмртном говору овој песникињи, Десанка Максимовић истиче њену суптилну природу и дар о коме је рекла: Писала је продуховљену поезију темом више окренута према звездама него према земљи.