× Latinica
Ћирилица
Јован Николић





Биографија

Песник,  прозни и драмски писац Јован Николић рођен је 1955. године у Београду. Као дете музичара, у раном детињству се селио из града у град бивше Југославије, да би од 1963. до 1981. године живео у Чачку, одакле потиче његово отац. а потом се сели у Београд. Од 1999. године живи у Келну. Аутор је бројних књига поезије и прозе, либрета, позоришних дела која су извођена и награђивана у Србији, Италији, Аустрији и Немачкој. Радио је као новинар и колумниста, кабаретиста и певач у престоничким клубовима, писао текстове за рок, поп и филмску музику. Као текстописац, сарађивао је са групама Генерација 5, Забрањено пушење, Смак, Ођила, а Николићев текст Бубамара је лајтмотив филма Црна мачка, бели мачор редитеља Емира Кустурице. Као стипендиста је боравио у Немачкој, Француској, Аустрији и Хрватској. Његова лирика преведена је на више од десет језика и заступљена у антологијама на енглеском, француском, немачком, шпанском, српском и ромском језику.

Добитник је бројних награда на фестималима за младе песнике, као и међународне награде „Amico Rom”. За књигу  Weisser Rabe Schwarrzes Lamm (Бела врана, црно јагње), објављену у Клагенфурту 2006. године, добио је највише признање града Келна  2011. године „Књига за Град”.
Члан је УКС, Српског ПЕН центра и удружења писаца NRW и Akademie Der Künste у Немачкој.

МАГИЈА ЗВУКА

оцу Драгиши

Немамо хлеба у кући
Отац мој брише од прашине
Љуби и продувава саксофон.

На прве звуке
Гараве бркајлије одложе чекић
Деца прекину игру а
Жене беже у кућу да се исплачу.

Пси и мачке, опчињени
Приђу да га њуше.

И полуде птице хватајући терцу
И порасте трава у дворишту
И процвета перуника

МАГИЈА ЗВУКА

оцу Драгиши

Немамо хлеба у кући
Отац мој брише од прашине
Љуби и продувава саксофон.

На прве звуке
Гараве бркајлије одложе чекић
Деца прекину игру а
Жене беже у кућу да се исплачу.

Пси и мачке, опчињени
Приђу да га њуше.

И полуде птице хватајући терцу
И порасте трава у дворишту
И процвета перуника

Цитат

То што сви ми који пишемо и записујемо мисли је, између осталог борба за зрно наклоности, зрно љубави, којега нисмо затекли својим обретењем у овом свету. Свако од нас је, кад нам се скине набачена одора јавних личности, костим на јавном тргу, негде изнутра оштећен и заплашен. Једнако као и ви. Растао и живео са неком врстом дефекта, фелера. Одатле у нама грозничава потреба да се свидимо. Наша списатељска хиперактивност је можебити самотерапија којом лечимо своју дубоку, готово клиницку депресију. Наше занимање је настало из извесних дијагноза. Осим тога, ми тиме што чинимо, потискујемо, за извесно време одлажемо ужасан осећај реалне и потпуне усамљености. Тај некакав бол пред сазнањем да смо сами удваја исто осећање. Јер бол јасније него иста друго униформише наша бица. Али бол исто тако индивидуализира те своди човека на његов голи ентитет, на његову суштину: ово боли мене и на овај начин.

(Јован Николић у беседи на уручењу највишег признање града Келна  2011. године „Књига за Град”)

Збирке песама


Наслов Издавач Година
Гост ниоткуда = Dosti khatinendarКОВ, Вршац1982
ЂурђевданБеоградски издавачко-графички завод, Београд1987
Нећу да се родимТргоагент, Београд1991
Тело и околинаБеоградски издавачко-графички завод, Београд1994
Мале ноћне песме = Cikne rjatune điljaДруштво Војводине за књижевност Рома, Нови Сад1998
Zimmer mit RadDrava, Klagenfurt2006
Соба с точкомЧигоја штампа, Београд2011
Сенке без порекла : изабране песмеНародна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево2018
Der Gast nirgendwoher : gesammelte LyrikDrava, Klagenfurt-Celovec2021

Експонати