Милан Ракић рођен је 30. септембра 1876. године у самом центру српске престонице, у браку Мите Ракића, правника, који је једно време обављао дужност министра финансија Краљевине Србије, истакнутог културног посленика и преводиоца, са Аном, кћерком чувеног историчара Милана Ђ. Милићевића. Најпре уписује Филозофски факултет Велике школе, а потом прелази на Правни факултет.
Након дипломирања, уз подршку деде по мајци, одлази у Париз да настави студије. Диплому правника стиче на Сорбони и враћа се у Београд. Постаје чиновник Извозне банке, где, по властитом сведочењу, продаје суве шљиве и пекмез, а потом обавља дужност статистичара царинске управе и цариника Београдске царинарнице на Сави. Касније ће постати службеник Министарства иностраних послова. Јануара 1905. године се оженио Милицом Ковачевић (1884-1975), кћерком академика Љубомира Ковачевића.
У мају 1905. године распоређен је на рад у Српски конзулат у Приштини, а потом га служба одводи накратко у Солун, да би се поново вратио на Косово, где проводи године пред Балканске ратове, у којима учествује као борац добровољачких одреда. Одликован је Златном медаљом за храброст, а као члан српске делегације, задужен за питање разграничења са Албанијом, путује у Лондон. Упоредо са песничком каријером, гради дипломатску каријеру и службује у Данској и Бугарској, а потом га дипломатски послови одводе у Рим, па у Женеву. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1921. године, а у редовни састав изабран је фебруара 1934. године. Председник ПЕН клуба постаје 1936. године.
Већ оболео од канцера, одбија предлог краља Александра да постане министар иностраних дела. Током Првог светског рата био је распоређен на различите послове у Министарству иностраних дела. Принудно је пензионисан је 1933. године. Болест му се погоршава, па одлази на лечење у Словенију, а потом у Француску. После операције, Милан Ракић преминуо је у загребачком санаторијуму др Готлиба 24. јуна 1938. године. Један од најзначајнијих песника српског језика, искрени патриота, предани национални радник и дипломата, сахрањен је 2. јула у Београду у присуству уметничке, научне, војне и дипломатске елите.
