Биографија
Књижевник који је још за живота стекао светску славу, приповедач трећег миленијума, како су га називали новинари и биографи, драмски писац, универзитетски професор, историчар српске књижевности, један од најбољих преводилаца Пушкина, Бајрона, Вијона, Ронсара, Шелија, Љермонтова и других песника на српски језик, академик Милорад Павић (рођен 15. октобра 1929. године у Београду, a преминуо у родном граду 80 година касније), као књижевни стваралац јавио се путописом „Истарска каденца” у часопису Књижевност. Током наредних година, у најзначајнијим часописима објавиће низ песама које ће касније унети у своје песничке књиге. Прва од њих, објављена када је Павићу било 38 година, сачињена од неримованих сонета дугог и слободног стиха, носи наслов Палимсести. Тематско, али пре свега формално и језичко упориште аутор је пронашао у свом научно-истраживачком раду који је био посвећен Гаврилу Стефановићу Венцловићу и средњовековном песништву. О њој су афирмативне текстове написали Предраг Палавестра, Драган М. Јеремић, Зоран Мишић и други аутори, а Павићева поезија у преводу Чарлса Симића, заједно са стваралаштвом Ивана В. Лалића, Бранка Миљковића и Љубомира Симовића, биће објављена у САД у књизи Four Yougoslav poets. Другу збирку, сврстану у поетску прозу, насловио je Месечев камен. Наредна књига, Душе се купају последњи пут јесте књига у којој проза и текст у стиху чине јединствен ток. Осим ових дела, Павић је лирске записе и поетске фрагменте публиковао у Политици, а један од његових лирских записа објављен је поостхумно у Летпису Матице српске. Иако је његове песме критика похвално оцењивала, овај део његовог опуса је касније остао у сенци планетарно познате прозе. Али, најпосвећени тумачи сложеног Павићевог дела, указвали су на то да су најзначајнија остварења Павићевог приповедног опуса зачета управо у његовим песничким текстовима.
ЕПИТАФ
У диму над огњиштима греју се птице и прве пахуље се топе
Као подводни ветар израња и кипи црно млеко ноћи са дна дубоке реке
Излива се у свет и кривуда дуж млечних стаза и белокоре увија смреке.
У мојим очима снег се у сузе претвара и када очи се склопе
Кроз хладне капи те далеко и чисто са својих образа гледам: пред њима
Ветар је постао црн, а стабла ми прилазе као на појило звери
И у један ред стају око мене. Борови су пробили магле врховима
И цепају их растући им са дна у чудној некој вери
Крагуји под златном капом између ниског неба и високих шума јесени
Стазама лете већ у страху да их гране у брзом расту не прободу.
И ја болест ко срце носим и моја смрт се вечерас радује у мени;
И знам, моја уста су гробље предака спуштених у речи као у ћивот
И слушам: лêс ми се теше где год имена ствари засадих у ходу.
Лежим у свакој речи по једном, у сваком од вас поново сахрањен за живот.
ЕПИТАФ
У диму над огњиштима греју се птице и прве пахуље се топе
Као подводни ветар израња и кипи црно млеко ноћи са дна дубоке реке
Излива се у свет и кривуда дуж млечних стаза и белокоре увија смреке.
У мојим очима снег се у сузе претвара и када очи се склопе
Кроз хладне капи те далеко и чисто са својих образа гледам: пред њима
Ветар је постао црн, а стабла ми прилазе као на појило звери
И у један ред стају око мене. Борови су пробили магле врховима
И цепају их растући им са дна у чудној некој вери
Крагуји под златном капом између ниског неба и високих шума јесени
Стазама лете већ у страху да их гране у брзом расту не прободу.
И ја болест ко срце носим и моја смрт се вечерас радује у мени;
И знам, моја уста су гробље предака спуштених у речи као у ћивот
И слушам: лêс ми се теше где год имена ствари засадих у ходу.
Лежим у свакој речи по једном, у сваком од вас поново сахрањен за живот.
Цитат
Уколико има нече лепог у поезији, онда је то лепо. Утолико пре. што ми данас нисмо у могућности да читамо наглас и доживимо нашу стару средњовековну литургијску поезију онако како је то било некада. Можда је то судбина свеколике поезије која је била певана, дакле она се тешко одваја од свог литургијског контекста. И можда је моја поезија један покушај да се на неки начин сачува то звучање.
Милорад Павић, у разговору са Аном Шомло, Хазари, или обнова византијског романа, Београдски издавачко-графички завод, Српска књижевна задруга, Народна књига, Београд, 1990, стр. 164.
