Милутин Бојић, који је лириком испеваном до двадесет пете године заузео трајно место у историји српске књижевности, родио се у Београду 7/19. маја 1892. године као првенац Софије и Јована Бојића. Бавећи се обућарским занатом, песников отац стекао је знатан иметак. Најпре је поседовао радњу у Сремској, а потом  је купио имање у Хиландарској улици. Још као гимназијалац, млади Бојић показује надареност за књижевност и сарађује у књижевној периодици, али, по тада важећим правилима, није смео да потписује своје радове пре него што положи испит зрелости. Након гимназије у којој је, захваљујући изузетном успеху постигнутом током школовања, био ослобођен матуре, постаје студент Филозофског факултета. Прве песме објављује у часопису Венац, а 1913. године Бојићева драма Краљева јесен нашла се на репертоару Народног позоришта, које је прихватило и његово драмско дело Госпођа Олга. Већ наредне године излази му прва књига Песме, која је младом ствараоцу донела похвале књижевних критичара, у првом реду Јована Скерлића, али и истинску песничку славу. У нашој књижевности мало је писаца, који су били дочекани с више похвала од Милутина Бојића, истиче Владимир Ћоровић у предговору књизи Песме и драме, објављеној као 197. књига у редовном колу Српске књижевне задруге о десетогодишњици песникове смрти.

Сарађује у периодици, пише поезију, књижевну и позоришну критику, политичке текстове. Ипак, ратови су пререзали и школовање, и личну поезију, па у егзистенцију. Није Бојић дочекао ни пробој Солунском фронту, ни повратак избеглица и којем је унапред певао, није видео своје сценске песме на сцени; није се вратио у свој ослобођени Београд ни мртав; није сазнао шта је роду своме оставио кад је написао ремек-песму своју „Плава гробница”, записала је 1935. године Исидора Секулић. И, заиста, као припадник једне од најстрадалнијих генерација у националној историји, Милутин Бојић је доживео и у поезији опевао три рата. Будући да је, због слабе конституције био ослобођен војне обавезе, у Нишу  1914. године ступа на дужност војног цензора при Врховној команди. Ту, у српској ратној престоници, објавиће и спев Каин, али ће део тиража овог издања запленити бугарска војска. Болешљиви младић је, ипак прешао Албанију и стигао на Крф, где ради као чиновник Министарства унутрашњих послова и у заносу пише поезију, низ новинских чланака и драмски текст Урошева женидба. Да би се опоравио, месец дана борави у Француској, где се последњи пут среће са вереницом Радмилом Тодоровић.   Враћа се на дужност војног цензора у Солун, где му из штампе излази књига Песме бола и поноса у којој је објављена и чувена песма која је као молитва изговарана над таласима плаве гробнице, мора у које су спуштана тела српских војника и избеглица за која није било места на острву Видо. Исцрпљен и тешко оболео од туберкулозе, на Митровдан 1917. године, преминуо је у солунској Војној болници и аутор потресних стихова у славу и спомен жртвама свог народа. Сахрањен је на Српском војничком гробљу на Зејтинлику, а  почасни говор над његовим одром одржао је књижевник Иво Ћипико. Након пет година, посмртни остаци Милутина Бојића о трошку породице пренети су у породичну гробницу на београдском Новом гробљу.

Од 2014. године Библиотека која носи песниково име додељује Награду „Милутин Бојић”  песницима до 35 година за циклус песама и награђеном аутору објављује књигу.