Песник, прозаиста, новинар, синеаста, ликовни уметник, светски путник Мирослав Мика Антић рођен је 14. марта 1932. године у Мокрину, на северу Баната, у породици учитеља Ненка, родом из Босилеграда, и Меланије, рођене Јовановић. После њега, на свет ће доћи и сестре Мира и Лела. Основну школу похађао је у Кикинди, седећи у клупи са Јованом Ћириловом. После селидбе у Панчево, завршиће тамошњу основну школу „Доситеј Обрадовић”. Занесен поезијом Јасењина и Мајаковског, младић почиње и сам да пише. Прву песму објављује у листу Младост, а потом се његови стихови могу прочитати у Полету и Републици.  Радозналог и свестраног младића привлаче музика, сликарство, филм, али и спорт, па је у боксу освојио титулу првака Војводине у велтер категорији.  Тек што је положио матуру, из штампе излази његова прва књига Испричано за пролећа, а млади песник одлази на одслужење војног рока у морнарици. По доласку из војске уписује студије књижевности на Филозофском факултету у Београду, али се убрзо запошљава као новинар тек покренутог листа Панчевац, где са великом посвећеношћу пише запажене репортаже о банатским наравима и пословима, дајући им већ препознатљив тон и колорит, црта стрипове. Пошто му је Дневник објавио неколико песама, прелази у  редакцију локалног седмичног гласила Новосадски дневник, где је радио до 1959. годоине, када постаје један од уредника недељног дечјег информативног листа Пионири. Другује са песницима, глумцима, новинарима, сликарима, не прекидајући да ствара. Бујност и аутентичност његовог талента долази до изражаја у наредним збиркама песама, препевима, сценаријима, радио-драмама, документарним и играним филмовима које је снимио, али и на књижевним гостовањима широм Југославије, где стиховима, шармом и сценским наступом осваја публику свих узраста. Када  се коначно преселио за Нови Сад, радио је најпре у издавачком одељењу Форума, а потом као новинар културне рубрике и слободни репортер у листу Дневник, главни уредник ревије за џез и забавну музику Ритам (1962–1965), главни уредник Невена,  Змајевог листа који је обновио 1979. године. Као новинар, отишао је у превремену пензију 1982. године.

 У атељеу на Петроварадину пријатељима, боемимашто је и сам био, приређује читања стихова и незаборавне ручкове али не мање страсно слика и излаже у многобројним галеријама. О томе, на отварању једне поставке каже: Ништа чиме се уметник озбиљно и предано бави није хоби. Ја не престајем да пишем песме али стварајући нове светове, а то на сликама чиним, отварам, у ствари, нове просторе за сопствену поетику. Моје слике су исто тако поезија..  . Несебично, и речју и делима, подржава младе уметнике.

            Његове стихове су компоновали Лотка Калински, Јован Адамов, Александар Кораћ, Миња Субота, Арен Дедић, Ђело Јусић. Њих су радо изводила деца, али и познати вокални солисти на бројним фестивалима.

Антћево опсежно дело сабрано је и објављено у 15 књига у издању новосадског Прометеја.

Поезија Мирослава Антића преведена је на руски, мађарски, слоовачки, чешки, румунски, пољски, словеначки, македонски и друге језике, а његово најпознатије песничко дело посвећено нежним годинама, одрастању и првим љубавима, штапано је у Русији у 1.200.000 примерака.

Добитник је бројних награда: Невенове награде за животно дело, Горанове награде, Награде Стеријиног позорја, Златне арене за филмски сценарио, Награде Ослобођења Војводине, Седмојулске награде Србије, Октобарске награде Кикинде, Награде Младог поколења за животно дело у области поезије за децу,  Награде „Јован Поповић“ за животно дело идр.  Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима (1974).

            Са супругом Светланом Лазић Антић добио је четворо деце: Игора, Сању, Жењу и Бориса, а у браку са Љиљом (Смиљом  Рајковац) добио је синове Вука и Југа.

Преминуо је 24. јуна 1986. године и сахрањен два дана касније на Новом новосадском гробљу. Његово име данас носе Библиотека у Мокрину, основне школе широм Србије и песничка награда која се додељује у оквиру „Антићевих дана,”  који се од 2007. године  у част јединственог уметника одржавају у Новом Саду.