Мирослав Максимовић, песник, есејиста, приређивач и уредних бројних књига,  рођен је 26. маја 1946. године у Његошеву, селу у Бачкој, од оца Мила, из Цвилина на Дрини, и мајке Стоје, рођене Узелац. Детињство до једанаесте године проводи у Београду, а потом четири године живи у Сарајеву. Школовао се у Београду, Сарајеву, Загребу и Книну. Од 1965. године, када уписује студије југословенске и опште књижевности на Филолошком факултету у Београду, живи и ради у престоници. Био је у оснивачкој редакцији листа Књижевна реч (1972–1976), као и у редакцији часописа Књижевност (1978–1986). Од 2006. до 2008. године био је главни уредник новина за културу Бестселер. Различите послове (менаџерске, пропагандне, уредничке) обављао је у Књижевној омладини Србије и Удружењу књижевника Србије, Београдском издавачко–графичком заводу. Радну каријеру је завршио онако како је и започео: као слободни уметник.  Живи и ствара у Голупцу.

Поред песничких збирки,  објавио је књиге есеја и записа: Поред (1995), О књигама и животу (2001), Поезија, тржиште, држава (2009), Скривени посао (2014), Велики простор слободе (2017). Приредио је и књиге: Бранка Миљковића, Душана Радовића, Стевана Раичковића, Матије Бећковића, Просветину књигу љубавне поезије и др.

Песме су му превођене и објављиване на енглеском, руском, француском, немачком, италијанском, пољском, 

чешком, словачком, румунском, белоруском, јерменском, шведском, словеначком, македонском и другим језицима. .

У периоду од 1968. до 1971. године, добио је више награда за песничке рукописе, а потом и Бранкову награду, Награду „Млада Струга”, награде „Милан Ракић”, „Бранко Миљковић”, „Раде Драинац”, „Исидора Секулић”, „Бранко Ћопић”, Змајеву, Дучићеву и Дисову награду, Жичку хрисовуљу, Награду Памборидес фондације у Никозији, као и награде „Десанака Максимовић”, „Заплањски Орфеј”, „Васко Попа”, „Одзиви Филипу Вишњићу” и Велику награду „Иво Андрић”.

Поезији Мирослава Максимовића посвечено је више научних скупова, са којих су објављени зборници: Поезија Мирослава Максимовића, Матица српска, 2001; Мирослав Максимовић, песник, Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, 2006; Поезија Мирослава Максимовића, Задужбина „Десанка Максимовић”, 2011 и Памћење бола: зборник радова о песништву Мирослава Максимовића, Фондација Група север, Центар за културу Плужине, 2019.

У браку са Искром има кћерку Тијану и сина Матију. 

Знао сам две чисте, ведре ствари:

тишину, благослов летњег поднева,

и врховни  сан који слабо мари

с које стране стварно сунце изгрева.

Знао једну опасну мирноћу:

пред љутим непријатељима расти;

нежних живаца, чувати финоћу

стаклене вазе трен пре но што ће пасти.

Знао да будем витак ко јасика:

никне из тла свакдашњих навика, 

па пожури високо, скроз у празно;

мир давног корена, нервоза листа

у тихом треперењу. Пред поразом,

шта да ради честит човек?  Да  листа?

Знао сам две чисте, ведре ствари:

тишину, благослов летњег поднева,

и врховни  сан који слабо мари

с које стране стварно сунце изгрева.

Знао једну опасну мирноћу:

пред љутим непријатељима расти;

нежних живаца, чувати финоћу

стаклене вазе трен пре но што ће пасти.

Знао да будем витак ко јасика:

никне из тла свакдашњих навика, 

па пожури високо, скроз у празно;

мир давног корена, нервоза листа

у тихом треперењу. Пред поразом,

шта да ради честит човек?  Да  листа?

У perpetuum mobile стицања и трошења, у све бржој трци за бољим животом нема ни времена ни места за такве ствари као што је поезија. За њу је било места у квалитетном животу, који је више културна него економска категорија, подразумевао и духовне вредности које се не продају и купују, подразумевао је човека као вредност по себи а не као човека као вредност на тржишту радне снаге и човека – могућег купца. Такав квалитетан живот више се ни не помиње – прегазила га је горепоменута, бесконачна трка. Поезија је парфем: мала количина, а много јаког мириса. Зато у великим бројевима производње ни продаје није никад ни била, нити може бити. И то непостојање јој дође као предност пред неким другим врстама уметности: бар нико нема намере да јој вредност мери висином профита који доноси, као што се увелико чини с филмом.

Мирослав Максимовић, у есеју „Поезија и епоха”, у књизи Скривени посао, Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево, 2014, стр. 7.