Мошо, крштено Момчило Одаловић, рођен је 1. априла 1947. године у  Старом Грацком код Липљана као осмо од десеторо деце у домаћинству Душанке и Тодора Одаловића. Основну школу похашао је у Липљану, Гимназију у Косовској Митровици, а на Филозофском факултету у приштини студирао је југословенску књижевност и сррпскохрватски језик. Као новинар је радио у Јединству, уређивао Јединство за децу и Ђурђевак, часопис намењен најмлађој читалачкој публици. Од 1994. године живи у Смедереву. Са Горданом Дејановић Одаловић, педијатром, има синове Сергеја и Душана, а од њих унуке Ању, Андрију, Калину и Нађу.

            Пише поезију и прозу за децу и оне који су сачували дете у себи. Поезија му је заступљена у бројним антологијама, а превођена је на немачки, руски, италијански, македонски и албански језик. 

За књижевно дело награђен је Златном значком КПЗ Србије, Вуковом наградом, Наградом „Десанка Маскимовић”, Повељом Змајевих дечијих игара, Забавниковом наградом, Наградом Невен, Грачаничком повељом, признањима Фестивала хумора за децу у Лазаревцу „Златни Гаша” и „Сребрни Гаша”, Горановом плакетом, наградом Новосадско Звонце, Златним прстеном поезије у Црвенки. Понео је и признања Принц Дечијег царства у Републици Српској, „Гомионица”, „Гордана Брајовић”, „Раде Обреновић”, Награду Сајма у Херцег-Новом, Златним кључићем Смедерева, Даровницом песничких сусрета „Лазар Вучковић” и Жичком хрисовуљом.

Бави се илустровањем и опремом књиге, уметничком столаријом, уметничком фотографијом, калиграфијом и скулптуром. Ове своје радове више пута је излагао под насловом Мошове занимације

Добра песма је она која саму себе води лепотом језика. Наравно, умекшаном синтаксом – до пуне јасноће, јер доброј песми сувишна су и увредљива накнадна појашњења. Да будем сликовит: узмемо рукохват снега, правимо грудву (песму), пажљиво, да јој средиште, тврдо језгро не остане празно, а притежемо и обликујемо до прве капи, да не исцури. Имамо и топлију, пролећну варијанту, кад песник је сејач плодова на благородном пољу, а поможу му сунчевићи. Ако је дете лоптица – скочица и не можемо да доскочимо колико оно одскочи, тада га песник (досеткар) сусреће непредвидљивим стихом, и учини нам се да се дете и стих утркују!

Мошо Одаловић, у беседи „Обраћање прецима земљоделатног реда”, у зборнику Мошо Одаловић, песник: зборник радова, Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево,  2018.