× Latinica
Ћирилица
Радмила Лазић





Биографија

Радмила Лазић, једна од најзначајнијих савремених српских песникиња, рођена је у Крушевцу 26. децембра 1949. године. Од своје десете године живи у Београду, а поезију објављује од двадесете године. поред поезије, пише есеје, кратку прозу и публицистичке текстове.

До сада је објавила шеснаест збирки поезије и пет књига изабраних песама: Најлепше песме Радмиле Лазић, Срце међ зубима, Пољуби ил уби, Земљни пртљаг и Оно што звах љубав. Њена поезија заступљена је у бројним антологијама у земљи и иностранству, а књиге изабраних песама објављене су јој у Северној Македонији, САД; Великој Британији, Норвешкој, Немачкој и Словенији. Преводилац њене поезије на енглески језик био је песник Чарлс Симић.

Објавила је и две књиге есеја Место жудње (Народна књига, 2005) и Мислити себе (КОВ, 2012) и књигу кратке прозе Угризи живот (Лагуна, 2017, а заједно са Биљаном Јовановић, Радом Ивековић и Марушом Кресе написала је књигу антиратне преписке Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер (Suhrkamp и  Apatridi, B92).

Приредила је антологије поезије Мачке не иду у рај (1999, антологија српске савремене женске поезије) и Звезде су лепе али немам кад да их гледам (2009, антологија српске урбане поезије). У Шпанији је 2021. godine изашла антологија српске савремене женске поезије у њеном избору под насловом Ligera vuela la sombra.

Покренула је и уређивала часопис за женску књижевност ProFemina и приредила избор из поезије Флоре Бровине Назови ме мојим именом. Уређивала је Просветину библиотеку „Фемина” и едицију „Претходнице“ у Народној књизи.

Од 1988. је чланица српског ПЕН центра. Добитница је признања „Милан Ракић”, „Ђура Јакшић”, „Десанка Максимовић”, „Васко Попа”, „Јефимијин вез”, Дисова награда, „Лаза Костић”, „Милица Стојадиновић Српкиња”. Нашла се у ужем избору за међународну награду „Збигњев Херберт”, коју додељује истоимена варшавска фондација (2016).

Радмила Лазић је 2012. отворила Међународни сајам књига у Београду, а од 2008. је носилац посебног признања Владе Републике Србије за врхунски допринос националној култури. Живи и ради у Београду.

НЕКО ЈЕ ОВДЕ БИО

Неко је овде био
Оставио трагове усана и прстију.
Прамење косе, осмехе и сузе по угловима.

Неко је овде био пре мене,
Све испреметао и отишао у журби,
Остављајући за собом отворена врата.

Неко је као ветар прошао кроз све одаје.
Вратнице ормара њишу се, лупају капци прозора,
Као у филмовима страве.

Олуја је прохујала кроз тебе,
Као кроз кућу од подрума до крова,
Обарајући столице, дижући столњаке, рушећи посуђе...
Како то већ бива.

Неко је прошао овуда као елементарна непогода
За којом остају гомиле лишћа, поломљене гране,
Ковитлаци прашине који иду право у лице
Терајући сузе на очи.

Неко је овде био.
Попут пламена сажео све.
Црне се прозори без стакала,
Нагореле завесе тужно вијоре.

Мирис нагоретина као удовичин шал
Одајама се вуче.
Згариштем њуши пас цвилећи за господарем
... како то већ бива.

Врата не постоје,
Само велика разјапљена рупа,
Као чељусти вука који све гута,
Кроз коју може свако ући.
Свако ко се не плаши последица,
Упереног оружја или рана призора.

А ја сам та.

Као луда невеста
Тресем у теби јабукове гране,
Са којих опада мртво лишће,
Док се око нас ноћ згушњава као пекмез.

НЕКО ЈЕ ОВДЕ БИО

Неко је овде био
Оставио трагове усана и прстију.
Прамење косе, осмехе и сузе по угловима.

Неко је овде био пре мене,
Све испреметао и отишао у журби,
Остављајући за собом отворена врата.

Неко је као ветар прошао кроз све одаје.
Вратнице ормара њишу се, лупају капци прозора,
Као у филмовима страве.

Олуја је прохујала кроз тебе,
Као кроз кућу од подрума до крова,
Обарајући столице, дижући столњаке, рушећи посуђе...
Како то већ бива.

Неко је прошао овуда као елементарна непогода
За којом остају гомиле лишћа, поломљене гране,
Ковитлаци прашине који иду право у лице
Терајући сузе на очи.

Неко је овде био.
Попут пламена сажео све.
Црне се прозори без стакала,
Нагореле завесе тужно вијоре.

Мирис нагоретина као удовичин шал
Одајама се вуче.
Згариштем њуши пас цвилећи за господарем
... како то већ бива.

Врата не постоје,
Само велика разјапљена рупа,
Као чељусти вука који све гута,
Кроз коју може свако ући.
Свако ко се не плаши последица,
Упереног оружја или рана призора.

А ја сам та.

Као луда невеста
Тресем у теби јабукове гране,
Са којих опада мртво лишће,
Док се око нас ноћ згушњава као пекмез.

Цитат

Писање поезије је држање главе  изнад воде да би се дисало, никаква апотеоза животу.

Радмила Лазић у тексту „Песнички бревијар II”, објављеном у књизи Место жудње, Народна књига – Алфа, Београд, 2005.

Збирке песама


Наслов Издавач Година
То је тоПросвета, Београд1974
Право стање ствари: песмеНолит, Београд1978
Подела улогаСрпска књижевна задруга, Београд1981
Ноћни разговори БИГЗ, Београд1986
Историја меланхолијеБИГЗ, Београд1993
Приче и друге песме Књижевна општина Вршац, Вршац1998
Из анамнезе: песмеРад, Београд2000
Срце међ зубима: изабране и нове песме Задужбина „Десанка Максимовић”, Народна библиотека Србије, Српска књижевна задруга, Београд2003
Дороти Паркер блузПросвета, Београд2003
Пољуби ил убиГрадска библиотека „Владислав Петковић Дис”, Чачак2004
ЗимогрозицаНародна књига – Алфа, Београд2005
In vivo Народна књига – Алфа, Београд2006
Магнолија нам цвета итд.Матична библиотека „Светозар Марковић”, Зајечар2009
Смејаћу се свуда, плакаћу где стигнемГрупа 484, Београд2010
Мислити себеКњижевна општина Вршац, Вршац2012
Црна књигаНародна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево2014
Оно што звах љубавВукотић медија, Београд2018
Хулим и потписујем Вукотић медија, Београд2022

Експонати