Књижевник Ранко Симовић рођен је у Трнави код Чачка, селу чију је историју и традицију надахнуто опевао и помно истражио, личним примером подстичући велики број других земљака да сарађују у часопису Врело, који је објављивало „Завичајно друштвo Трнава у Београду”. Након основне школе о којој је објавио низ истраживања, завршио је чачанску Гимназију. О узбудљивим средњошколским данима и литерарним почецима своје генерације која је дала низ изузетних интелектуалаца, написао је књигу сећања Оно време кружока, коју је чачанска Библиотека у едицији „Врела” објавила 2005. године, а шест година касније његовом заслугом изашла је споменица генерације матураната 1951/1952. године, насловљена После шездесет година.

Дипломирао је на Правном факултету у Београду, а докторску дисертацију је одбранио на Факултету политичких наука 1989. године. Радни век започео је у привреди, наставио у Скупштини Општине Чачак, а од 1963. до 1995. године био је руководилац правне и заједничке службе у Заводу за уџбенике и наставна средства у Београду. Као уредник посебних издања у овом значајном издавачком предузећу допринео је објављивању бројних драгоцених публикација.

Писао је поезију за одрасле и децу, кратке приче, мемоарску прозу, а аутор је бројних публицистичких и других радова. Био је сарадник бројних листова и часописа, уредник Врела, гласила „Завичајног друштва Трнава у Београду”. Заступљен је у многим антологијама, лектири, читанкама и зборницима. Превођен је на бугарски, македонски, албански, словеначки, мађарски, грчки, енглески, румунски и јерменски језик. Добитник је бројних признања. Био је члан је Удружења књижевника Србије.

Преминуо је 27. октобра 2021. у Београду.

Шапућем, говорим, пишем

и живот одмотавам

ко што нечујнп дишем,

ко што несвесно спавам.

нека гомила речи,

уз заљубљене риме,

у мени празно јечи

и тражи своје име.

Глава је често уска

ко окована фрула.

Не допре ни до чула

бујица речи. пљуска

само у једну мисао: 

све сам због тебе писао.

Шапућем, говорим, пишем

и живот одмотавам

ко што нечујнп дишем,

ко што несвесно спавам.

нека гомила речи,

уз заљубљене риме,

у мени празно јечи

и тражи своје име.

Глава је често уска

ко окована фрула.

Не допре ни до чула

бујица речи. пљуска

само у једну мисао: 

све сам због тебе писао.

Ако је добра, песма је подједнако привлачна и за одрасле и за децу. Уосталом, зар се све више ранијих великих књижевних дела није из сфере одраслих спустио међу дела за децу и њиховуи лектиру? ...Поезија за децу је искрена и одговорна, инвентивна и занатски вешта и мени је то више одговарало. У дечјем оку увек и одмах видим, осим радости и задовољства, и колико ми песма вреди, колико, дакле, ја вредим. 

Ранко Симовић у интервјуу датом Нади Деспотовић „Код деце нема опсењивања простоте”, објављеном у ревији Арт032, год. 1, бр. 2 (1998), стр. 6-11