Један од најзначајнијих представника модерне српске књижевности, песник, романсијер, путописац, есејиста, ликовни и књижевни критичар, Растко Петровић, рођен је  3. марта 1898. године као најмлађе дете у породици Милеве, рођенe Зорић, и Димитрија Петровића, хроничара, историографа, писца дела Финансије и установе у  обновљеној Србији. Одрастао је окружен пажњом и нежношћу породице у чији су дом, испуњен музиком, књигама и сликама, свраћали угледни ствараоци с краја 19. и почетка 20. века и у којој су већ као уметнице стасале сестре Надежда, једна од најзначајнијих српских сликарки, и Милица, патриотски надахнута песникиња. Као тек свршени гимназијалац, прешао је Албанију са дугогодишом пријатељицом Иванком Иванић и Агом, сином композитора Стевана Мокрањца. После бројних трагедија које ће задесити Петровиће, бригу о породичном мезимцу је преузела сестра Зора.

 

Вишеструко надарени младић ће се огласити као песник у Забавнику, где објављује „Косовске сонете” потписане иницијалима Р. М. П. Матуру полаже у Ници, а потом у Паризу завршава Правни факултет. Од тада датира његово пријатељство са значајнијим сликарима (Шагал, Пикасо, Ернст) и песницима тога доба (Елијар), али и нашим ствараоцима који су се школовали у Француској. За живота је објавио романе Бурлеска Господина Перуна Бога грома (1921), Са силама немерљивим (1927), прозну књигу Људи говоре (1931), књигу песма Откровење (1922) и књигу путописа Африка (1930).  Иако ће књижевност, сликарство и путовања бити његове преокупације, читав радни век провешће у дипломатији, а од 1935. године конзуларне послове обављаће у Америци. У САД ће провести и Други светски рат, где ће и преминути 1949. године. Након смрти, из његове заоставштине биће објављен роман Дан шести (1961), више књига песама и есеја. Његови посмртни остаци у домовиниу, у породичну гробницу Петровића на Новом гробљу, биће пренети тек јуна 1986. године. 

О, црвенило ми дотече из матере

Светлост, чуј, из дома где се не враћа

Пламени зрак, чуј! Кроз пребеле шаторе

За смешног младића

(Коме се визија детињства враћа!)

Црвени зрак мозак да прободе!

Дубока звучна шума подсети на стадо младих јарића:

Ја вам нећу рећи никада црвену плиму слободе,

Ја вам нећу споменути никада

Прашумски занос слободе!

А колико супом појих заносних својих снова,

Колико врућих небеса кусах то из тањира:

Трбух још памти тежину и грч богова,

Остатке чије протера са мучног трбушног пира!

Али црвена светлост дома где се не враћа,

И крепко тело још звучно од химни и покрета

Побркаће ме код начела и каљача,

Побркати –  ха, дивоте! – и отуђите од света!

Та изађох из џунгле намирисане

И покрих земљу телом да је сачувам од испарења,

И њушкај је тако дуге дане

Дак не заслепих од раздражења.

Али умрли већ дом где се не враћа

Одвући ће ме тајном до места смртног кошмара,

И неће ми рећи нико  тад – која је стаза најкраћа

До спасења: Но умрећу, видим, од прскања 

Дамара.   

У једној маслиновој шуми заноса,

горчина над Велалуком, на Kорчули.

О, црвенило ми дотече из матере

Светлост, чуј, из дома где се не враћа

Пламени зрак, чуј! Кроз пребеле шаторе

За смешног младића

(Коме се визија детињства враћа!)

Црвени зрак мозак да прободе!

Дубока звучна шума подсети на стадо младих јарића:

Ја вам нећу рећи никада црвену плиму слободе,

Ја вам нећу споменути никада

Прашумски занос слободе!

А колико супом појих заносних својих снова,

Колико врућих небеса кусах то из тањира:

Трбух још памти тежину и грч богова,

Остатке чије протера са мучног трбушног пира!

Али црвена светлост дома где се не враћа,

И крепко тело још звучно од химни и покрета

Побркаће ме код начела и каљача,

Побркати –  ха, дивоте! – и отуђите од света!

Та изађох из џунгле намирисане

И покрих земљу телом да је сачувам од испарења,

И њушкај је тако дуге дане

Дак не заслепих од раздражења.

Али умрли већ дом где се не враћа

Одвући ће ме тајном до места смртног кошмара,

И неће ми рећи нико  тад – која је стаза најкраћа

До спасења: Но умрећу, видим, од прскања 

Дамара.   

У једној маслиновој шуми заноса,

горчина над Велалуком, на Kорчули.

Песма која рођена изненадном и наглом емоцијом деловаће увек као таква на нас; песма која тече као цели живот песников, у којој леже сва његова искуства, све основе и над њима све кристализације, тихе сублимантности бића, помешаће се са нашим развићем баш тако као вино и мед. 

Растко Петровић, „Милан Дединац”, Поезија, Напријед, Загреб; Просвета, Београд, Свјетлост, Сарајево, 1964 , стр. 272-273.    

Никада не бих ни умео, ни хтео рећи своје мишљење о поезији, већ само осећање: како би се могло рећи своје мишљење о чулу гледања кад је много веће чудо сазнања моћи и ширења реалности њим. Ја могу чинити или одбацити поезију сасвим; али ако је чиним, онда могу само на један начин живети, а то је једино помоћу сила које нам је природа пружила. Поезија је једна од таквих снага. 

Песников запис у књизи Растко Петровић, приредио Милосав Мирковић, Нолит, Београд, 1963, стр. 90-91.