Песник песимизма, како су критичари називали Симу Пандуровића, рођен је у Београду 14. априла 1883. године. Након основне школе уписује се на Велику школу, где студира чисту филозофију, а посебно се интересује за Шопенхауерову и Хартманову филозофију и ученје енглеског ммислиоца Берклија. Са друговима као двадесетједногодишњак оснива први у низу часописа које ће уређивати, Покрет, а наредне, 1903. године објављује прву песму „Северна ноћ” у еминентном часопису Српски књижевни гласник. Од тог доба, после једног случајног сусрета на Калемегдану, датира и његово пријатељство са Владиславом Петковићем Дисом. Заједно са пријатељем Миланом Симићем, ова два песника ће покренути кратковеки лист Књижевна недеља. Две године након дипломског испита који са успехом полаже код проф. др Бранислава Петронијевића излази Пандуровићева прва књига Посмртне почасти у издању Пахeра и Кисћа у Мостару. Она је, највероватније, посвећена преминулој глумици Вери Нигриновој, великој инспирацији уметника тога доба. Збирка је изазвала снажне реакције код читалаца, а Скерлић пише и објављује чувени критички текст Једна књижевна зараза.  Након четири године у Београду излази друга Пандуроовићева књига Дани и ноћи о којој Скерлић пише умеренијим тоном. Пред Први светски рат у коме је Пандуровић учествовао као добровољац, али је због слабог здравственог стања морао да напусти дужност, објавио је и високо оцењен превод Расинове Аталије.  Године 1916. песник је у Ваљеву охапшшен због политичког говора и касније интерниран у логоре у Болдогасоњу и Нежидеру. Још док је био у заточеништву, 1918. у Загребу излазе Оковани слогови, збирка сачињена од претходне две и неколико нових песама које је Пандуровић написао. Од 1919. године веома предано уређује часопис Мисао, а касније ће бити члан редакција Прогреса, Речи и Воље.  Године 1910. објављује Огледе из естетике познате под насловом Интегрална поезија. Поред  Стихова објављених 1921. године у издању Српске књижевне задруге,  исте године из штампе излази и  антологија коју је Пандуровић саставио од  прилога у часопису Мисао, која ће имати три издања. Преводио је Ростана, Шекспира, Молијера, Маривоа и Жида, писао есеје и књижевне критике, а 1931. године долази до великог сукоба и разилажења између Богдана Поповића и Симе Пандуровића. У деценији пред рат у издању Друштва за културно-привредну акцију из штампе излазе Дела Симе Пандуровића у пет књига, а после Другог светског рата излази књига Пандуровићевих стихова Дворана младости која садржи и нове стихове (песму „Родна груда”). До песникове смрти 27. августа 1960. године, у издању Матице српске и Српске књижевне задруге у едицији „Српска књижевност у сто књига” појавиће се и његова књига Песме. 

... Радећи с материјалом с којим ради и сваки други књижевник, лирски песник мора имати извесну математичку сигурност израза, урођену или стечену, свесну или несвесну – то је свеједно: он је принуђен да на мање простора стави више ствари, према томе да буде прецизнији; свака непотребност, ма и незнатна смета у лирској песми више но у другим врстама књижевности; једна погрешка квари не само парцелни него и тотални ефекат песме.[. ..]Изменити или само преместити једну реч значи разбити лепоту стиха, строфе, можда и целе песме, као што би премештање једнога члана једначине, или увођење новог, уништило и целу њену вредност...

Сима Пандуровић, „О лирском исказу”, у Сима Пандуровић, приредио Миодраг Протић, Нолит, Београд, 1964.