Песник меланхолије, сете и суздржане туге, разочарења и згаслих нада, Стеван Луковић, рођен је 27. децембра 1877. у Чачку, као најстарије дете у многочланој породици, која се,  у жељи да одшколује свој подмладак, сели за Београд. Још као гимназијалац, млади Луковић се оглашава стиховима у периодици, а по завршеном Правном факултету, ступа у државну службу. Због активног политичког деловања, добија отказ који је повучен јер је његово ступање на снагу предухитрила  изненадна песникова смрт 31. августа 1902. године. Његову поезију, сву од музике и ритма, за штампу су приредили пријатељи, међу којима је главну улогу имао Јован Скерлић. У њој је, уз 28 песничких текстова, и поговор Милана Грола, објављена и песма којом је овај песник заступљен у бројним антологијским изборима и по којој је и данас, после 120 година од смрти, познат љубитељима поезије – „Јесења кишна песма”. Вишедеценијским радом Гојка Тешића, 2011. године објављена је књига која по овој песми носи наслов и у којој су сабране све у књизи из 1903. године и по периодици расути Луковићеви текстови, чиме је знатно измењен поглед на место његовог опуса у српској поезији с почетка 20. века.