Песник Стеван Раичковић рођен је 5. јула 1928. године у Нересници, у источној Србији, где су му мајка Живана и отац Милан службовали као учитељи. Породица Раичковића је пореклом из села Градац у Љешанској нахији, а мајчини Обрадовићи потичу из Великог Градишта. Старији од будућег песника били су брат Момчило (1924) и сестра Светлана (1926).
Породица се, због службених премештаjа родитеља, често селила, па је Стеван Раичковић основну школу и гимназију учио у Белој Цркви, Сенти, Крушевцу, Смедереву и Суботици. Прву песму, која није сачувана, написао је током рата у болници у Крушевцу, где се породица обрела у бежанији. У послератним гимназијским данима у Суботици написао је песму Мајка над завејаним успоменама, која је објављена на страницама Хрватске ријечи 26. децембра 1945. године. Због разилажења са партијским руководством, Раичковић, скојевац и активан члан гимназијске омладинске организације, накратко напушта школу и запошљава се у листу Слободна Војводина. Ипак, убрзо се враћа у школску клупу и у Гимназији у Суботици матурира 1947. године.
Студирао је Групу за југословенске језике и књижевност на Филозофском факултету у Београду. На позив песника Душана Костића, запошљава се у литерарној редакцији Радио Београда, а потом од 1959. године ради у издавачком предузећу „Просвета”. Прва Раичковићева песма штампана је 1945, а од 1950. до 1990. године објављује збирке песама: Детињства, Песма тишине, Балада о предвечерју, Kасно лето, Тиса, Камена успаванка, Стихови, Пролази реком лађа, Варке, Записи, Записи о црном Владимиру, Случајни мемоари, Точак за мучење, Панонске птице, Монлог на Топли, Свет око мене и Стихови из дневника. Поједине његове књиге су допуњаване и објављиване у више издања.
Избори из Раичковићеве лирике која опева живот, али и саму песму, објављени су под различитим насловима у десетак издања, а поезија му је превођена на руски, енглески, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, бугарски, русински, албански, словеначки и македонски језик.
Поред поезије, Раичковић је, током пола века књижевног стварања, објављивао поетске и прозне записе, прозу, есејистичке, мемоарске текстове, књиге за децу, као и препеве Шекспира, Петрарке, Пастернака, Ахматове, Цветајеве, Блока, Бродског и других руских песника. Године 1983. штампана је у оквиру едиције Дела Стевана Раичковића сабрана поезија у шест књига у издању Београдског графичко-издавачког завода и Просвете), а 1988. године објављена су Сабрана дела Стевана Раичковића у десет томова у издању Завода за уџбенике и наставна средства, БИГЗ и СКЗ. Деценију касније излазе и десетотомна Сабрана дела у издању БИГЗ-а, СКЗ и Завода за уџбенике и наставна средства. Књигу разговора са Стеваном Раичковићем, насловљну Један могући живот (Београдски издавачко-графички завод, Српска књижевна задруга, 1996), прередио је песник Мирослав Максимовић.
За појединачне књиге или за читав опус, Стеван Раичковић је добио Октобарску награду Београда, Седмојулску награду, Вукову, Његошеву, Змајеву, Дучићеву, Награду СКЗ за животно дело, Жичку хрисовуљу, награде „Десанка Максимовићˮ, „Раде Драинацˮ, „Васко Попаˮ, „Одзиви Филипу Вишњићуˮ, „Златни крст кнеза Лазараˮ, „Меша Селимовићˮ, „Библосˮ, „Скендер Куленовићˮ и бројна друга признања. За књигу превода добио је Наградом „Милош Н. Ђурићˮ.
Био је ожењен Бојаном Лазовић, психологом. Године 1956. родио им се син Милош.
Преминуо је 6. маја 2007. године у болници за плућне болести београдског Клиничког центра, а сахрањен је четири дана касније у породичној гробници на Новом гробљу у Београду.
