Светислав Стефановић, песник, критичар, антологичар, драмски писац, рођен је 1. новембра 1877. године у Новом Саду. Оставши рано без родитеља, одрастао је код мајчиних родитеља у Старом Футогу. После гимназије у Новом Саду, студирао је технику, а потом медицину у Прагу, па у Бечу, а као лекар прву у службу добија у Јагодини, а затим службује у Ћуприји. Године 1907. и 1908. борави у Бечу на медицинском усавршавању. Истовремено, посвећује се студијама енглеске и упоредне историје литературе, јер се још као ученик огласио у часописима Стражилово и Дело. У пожару, који се распламсао после судара возова, страдала му је докторска дисертација о Шекспиру. Као војни лекар учествује у Балканском рату а потом кратко ради као општински лекар у Београду, да би убрзо био мобилисан и постављен на положај командира Прве пољске болнице Моравске дивизије првог позива. И сам је прележао пегавац, повукао се са српском војском повукао преко Албаније, а потом је био члан страних санитетских мисија. Тек тада му, у Српском књижевном гласнику, излази песма „Изабрано поколење”. Преводио је поезију са енглеског језика, а најпознатији су његови преводи Блејка, Тенисона, Поа, Вајлда, Шекспира и других. Бавио се књижевном критиком. Његова поезија није високо оцењивана, али су и најстрожи тумачи српске књижевности у Стефановићу као критичару и полемичару видели фигуру значајну за одбрану српског модернизма.
Био је један од оснивача и председник Југословенског лекарског друштва, а утемељио је Катедру за патологију Медицинског факултета.
Политички активан још од младости, правио је нагле резове и заокрете у политичким размишљањима. Неке од текстова потписује псеудонимом Sens. Од половине четврте деценије, због низа написаних чланка, као и превода Мусолинијевог дела Држава, Стефановић је сматран апологетом расизма и фашизма и изразитим противником комунистичких идеја. Стрељан је у новембру 1944. године, како се наводи у Саопштењу војног суда Првог корпуса НОБЈ о суђењу ратним злочинцима у Београду, на првој страни Политике од 27. новембра 1944. године, као идеолог фашизма, преводилац Мусолинијеве Државе, немачко-недићевски комесар СКЗ, Јонићев саветодавац по питањима гоњења задруге књижевности и књижевника, члан немачке комисије за клеветање совјетске власти у вези са немачким злочинима у Виници. И то није била једина казна за Стефановића: дуго после његове смрти његове медицинске заслуге и његово књижевно дело били су потпуно непознати и непроучени, скоро до непрепознатљивости избрисани.
