Арстократа духом и изгледом, жовијални естета, песник, драмски писац, ликовни и књижевни критичар Тодор Манојловић, рођен је 17. фебруара 1883. године у Великом Бечкереку (касније Зрењанину). Рано је, безмало у истом дану, остао без родитеља. Бригу о Тодору и његовом млађем брату Ивану преузеће мајчина родбина, После завршетка Пијаристичке гимназије у Великом Бечкереку, у јесен 1900. године одлази на студије права у Будимпешту. Будући полиглота и космополита, чију је биографију Радован Поповић с правом насловио „Грађанин света”,  са страшћу се предаје уметности, запостављајући студије. Касније ће пропасти још један покушајда Манојловић стекне диплому правника. Изгледа да је ту амбицију испољавала више његова родбина него сам младић, јер ни као студент Правне академије у румунској вароши Нађварад није стекао звање правника. После првих стихова који ће му постати животна преокупација, на немачком језику млади ерудита пише драму посвећену косовском боју. Настоји и да поезију Јована Јовановића Змаја преведе на мађарски језик, а успешно се огледа и у ликовном стваралаштву. Заједно са пријатељима међу којима је Ендре Ади, чије песме преводи на немачки језик, оснива кружоок „A Holnap” („Сутра”), а касније објављује и антологију под истим именом. Манојловић 1910. године одлази у Минхен, где прати предавања из историје уметности. Наредних година путује по свету и у периодици објављује своје утиске са путовања, а пише и текстове посвећене ликовној уметности и својој лектири.

            За време окупације, путује на Крф, где је најпре радио као преводилац, а потом ће бити премештен у Пресбиро при Влади Краљевине Србије. Почиње да сарађује у „Српским новинама” и њиховом подлистку „Забавник”, где објављује културно-политичке и драмске текстов и прве песме.

            После повратка у Београд, станује код једне од тетки и потпуно посвећен уметности и дружењу са уметницима. Постаје дописник „Политике”, а тек 1920. године се први пут званично запошљава као секретар Опере народног позоришта.

            Са Винавером покреће чувену, амбициозно осмишљену, бибиотеку „Албатрос” у којој објављују пет књига. Из штампе неће изаћи најављена „Антологија Албатрос”.

Манојловић ће, након објављивања прве збирке „Ритмови”, у издању Геце Кона и са радом Саве Шумановића на корицама, путовати широм земље и афирмисати поезију на књижевним сусретима. Као члан београдског ПЕН клуба са групом угледних књижевних стваралаца гостује у приморју и у градовима Босне.

 Кратко је обављао дужност секретара Маице српске и уредио је четири броја „Летописа Матице српске”. Након неславног повлачења са значајних положаја у Новом Саду, прихвата се учешћа у припремању манифестације „Дани књиге” у организацији Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић”.   

Увек је опасна ствар стављати поезији било какве ограде, сводити је на малобројне мотиве или чак на један једини, оставити на лири такорећи само једну  жицу – исто као што је и опасно прописивати литератури неке вануметничке – па макар, иначе, и најблагородније – практичне задатке и финалности.

 Тодор Манојловић, „Огледи из књижевности и уметности”, Српска књижевна задруга, Београд, 1944, стр.  85.