Песник деликатног лирског исказа Томислав Маринковић је рођен 8. фебруара 1949. године у Липолисту код Шапца. Основну и средњу школу завршио је у Шапцу. Као слободни уметник живи у родном месту.

Прву збирку поезије под насловом Двојник, објавио је са тридесет четири године, а потом је наредних деценија стваралачки еволуирао и постојано обликовао песничко дело у коме су претежно меланхоличним гласом опеване ствари и тренуци који нас враћају вредностима које смо олако заменили инстант решењима и доживљајима.

До сада су публикована четири избора Маринковићеве поезије: Путовања кроз близине: изабране песме (2013), Издвојене тишине: изабране песме (2016), Изабране песме (2019) и Дуге сенке иза тренутака (2021). Приредио је књигу Писац у врту: најлепше приче и песме о биљкама и пријатељству (2016). Као додатак часопису Повеља објављено је Маринковићево сећање на детињство Путовање у ораховој љусци  2017. године. Поезија  му је превођена на енглески, руски, шпански, португалски, јапански, словеначки и македонски језик.

Маринковић је добитник Награде за најбољу књигу на Сајму књига у Шапцу, награда „Бранко Миљковић”, „Васко Попа”, „Мирослав Антић”, Дисове награде и Награде „Десанка Максимовић”. За песму Бројеви додељена му је Награда „Заплањски Орфеј”.

Поводом Награде „Десанка Максимовић”, одржан је научни скуп о поезији Томислава Маринковића, а зборник са скупа, , објављен је у издању Задужбине „Десанка Макисмовић” и Народне библиотеке Србије 2022. године. У браку са Љубинком има сина Вукашина.

Поезија је давно престала да буде одјек јединственог схватања света. Поред тога, у материјалистичкој ери, где је све на продају, чак и оно чему се не може одретиди цена, поезија се нашла у дну тезге, затрпана производима привлачније спољашности. Упоредо су, у дослуху са својим добом, неки помодни песнички покрети и сами су били заслепљени рушилачким заносом, доводећи у питање основни смисао поезије. Све то утиче на данашње место поезије у савременом свету. Модерном песнику је пало у задатак да размисли како да поезија поврати поиверење у крхке обике људског постојања. Да пронађе кончић који човека са светом спаја. Можда је то лепота.

Томислав Маринковић,  Анкета: поезија будућности, објављена  у часопису Летопис Матице српске, год. 192, књ. 498, св. 1-2 (јул-август 2016), стр. 138.