Песникиња, преводилац и есејист Злата Коцић рођена је 31. августа 1950. године у Жељеву код Сврљига, где је завршила прва четири разреда основне школе. Школовање наставља у Сврљигу, а потом, матурским радом о лирици Десанке Максимовић, завршава Гимназију у Књажевцу. Дипломирала је на Групи за руски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду, а усавршавала се на студијским боравцима у Русији. Радила је најпре као професор Друге београдске гимназије (19751985), а потом је две деценије била запослена као лектор-редактор и уредник у издавачкој кући „Нолит”. У браку са песником Иваном Растегорцем (19402010), добила је кћер Јану, књижевницу и сликарку. Живи и ствара у Београду.
Пише поезију, поетску прозу, драмске поетске текстове и огледе. Објавила је песничке књиге: Клопка за сенку („Просвета”, Београд, 1982), Оро око гротла (Књижевне новине, Београд, 1990), Ребро („Нолит”, Београд, 1993), Гнездо и купола (СКЗ, Београд, 1995), Ваздушне фреске („Народна књига”, Београд, 1999), Лазареве лестве (у два издања: „Гутенбергова галаксија”, Београд 2003 и „Источник”, Београд, 2010), Мелод на води (Завод за уџбенике, Београд, 2008), Бело пуле (Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево, 2014), Биберче („Трећи Трг”, „Чигоја штампа”, Београд, 2014), као и изборе поезије Le piéton au large (Пешак на пучини, избор, српско-француско издање, „Трећи Трг”, „Чигоја штампа”, Београд, 2014), Скала Сирина (Сиринова скала, српско-руско издање, Међународни фестивал поезије „Смедеревска песничка јесен”, Смедерево, 2014), Хармон (избор, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”, Чачак, 2017), Галгал (Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево, 2020), Грумен (СКЗ, 2020), Осми дан: лирска драма (избор, Клтурни центар Војводине „Милош Црњански”, Нови Сад, 2021), Сламке сунчеве (Задужбинско друштво „Први српски устанак”, Аранђеловац, 2021).. Аутор је поетско-драмских дела Проклетије (са Иваном Растегорцем и Војиславом Донићем) и Добро јутро, водо (Радио Београд је снимио и више пута емитовао овај драмски текст у режији Мирослава Јокића). Аутор је збирки поетске прозе Полог („Просвета”, Београд, 1999),Чаура-аура-ура (Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, 2016) и књиге есеја Простори душе (Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, 2019) Књигу огледа Ртањска светила посветила је поезији Миодрага Павловића.
Песме су јој превођене на руски, енглески, француски, бугарски, кинески, јерменски, немачки, пољски и друге језике и заступљене су у бројним антологијама. О њеној поезији објављена су два зборника критичких текстова Поезија Злате Коцић у издању Матице српске и зборник Злата Коцић, песникиња у издању Народне библиотеке „Стефан Првовенчани” у Краљеву. Библиографски попис књижевних радова Злате Коцић публикованих од 1965. до 2005. године сачинила је Сузана Полић Радовановић, а оба зборника радова посвећена поезији ове песникиње садрже и њену исцрпну библиографију до 2007. године, чији аутор је мр Гордана Ђилас. Каталог иложбе Светлосне лестве Злате Коцић, приређене поводом уручења Дисове награде, сачинила је Оливера Недељковић.
Злата Коцић је приредила избор поезије Миодрага Павловића Посвећење песме, као и зборник поетских текстова о Хиландару и Светој гори од Светог Саве до до наших дана, насловљен Појте и утројте. Написала је и низ огледа који прате српска издања књижевних остварења Александра Грина, Јосифа Бродског, Ивана Буњина, Михаила Булгакова, Валентина Распутина, Велимира Хлебњикова, Владимира Турбина, Марине Цветајеве, Алексадра Радашкјевича, Жан-Жака Селија, а у периодици и зборницима објавила је бројне текстове посвећене стваралаштву Ане Ахматове, Михаила Бахтина, Фјодора Михајловича Достојевског, Петра Петровића Његоша и других књижевника.
Преводи књижевне текстове са руског језика, као и са српског на руски језик. Објавила је препеве поезије Ломоносова, Пушкина, Цветајеве, Ахматове, Хлебњикова, Бродског, Јелене Шварц, Олге Седакове, Александра Радашкјевича и других руских аутора у преко тридесет књига и песничких зборника, као и веома значајне преводе прозе Булгакова, Буњина, Распутина и Толстоја. На руски језик је превела Слово љубве деспота Стефана Лазаревића и С Христом нетремице Миодрага Павловића.
Учесник је међународних књижевних сусрета: „Пушкински празник поезије” (МоскваПсковМихајловско, 1985); „Симпозијума о Велимиру Хлебњикову” (Хелсинки Јуваскила, 1985), симпозијума „Време и место” (Минск, 1994. и 1996), „Дани словенске писмености и културе” (МоскваКоломна, 2007; МоскваСаратов, 2009), „Снови о Грузији” и „На сав глас” (ТбилисиБатуми, 2011. и 2013), фестивала „Живи гласови Медитерана” (Париз, Сет, Француска, 2014) и у Сиди Бу Саиду (Тунис, 2015).
За песнички опус добила је „Змајеву награду”, „Жичку хрисовуљу”, књижевна признања „Раде Драинац”, „Јефимијин вез”, „Заплањски Орфеј”, „Гордана Тодоровић”, Ramonda Serbica, награде „Одзиви Филипу Вишњићу”, „Милица Стојадиновић Српкиња”, „Рачанска повеља”, као и Дисову и Дучићеву награду. За преводилаштво су јој додељене награде „Ђура Даничић”, „Јован Максимовић” и „Нолитова награда”. За поетско-драмски текст припала јој је Награда ФЕДОР.
