Станислав Винавер, песник, приповедач, путописац, новинар, критичар, врсни преводилац,  чије је име је постало симбол модерног духа, еруптивног талента широких распона, али и синоним за луцидног интелектуалца изузетног образовања који се жестоко противи свему догматском и окошталом, рођен је и у породици пољских Јевреја, који су се крајем 19. века доселили у Шабац и оставили изузетан траг у историји овога града. Школовао се у родном граду, а потом постаје ђак Прве мушке гимназије у којој се међу вршњацима издваја литерарним даром. Уписује физику и математику у Паризу, али слуша и предавања код чувених филозофа Бергсона и Диркема. Године 1911. године објављује своју прву збирку Мјећа, насловљену у спомен прерано преминуле сестре Мјечеславе. Школовање у Француској прекида због почетка рата и као један од 1300 каплара, уз мајку Ружу, пијанисткињу и музичког педагодга, прелази Албанију. Његова лична жртва и допринос српској култури учинили су га, како истичу његови биографи, једним од наших највећих родољуба без капи српске крви. Био је сарадник најзначајнијих међуратних листова и часописа, службеник Министарства просвете, а потом аташе за штампу у Берлину. У Србију се враћа 1938. године и бива пензионисан. У Другом светском рату учествовао је као официр Југословенске војске, а потом је био заробљен у немачком логору Оснабрик. Последњих десет година живота, а преминуо је 1. августа 1955. године у Нишкој Бањи, провео је као професонални књижевник и преводилац. Преводио је  са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика, а његове изванредне преводе, издавачи су каткад одбијали због одступања од оригиналног текста. Ипак, захваљујући  Винаверовим ненадмашним преводима и књижевном дару, читаоци на српском језику су добили читаву једну величанствену библиотеку најзвучнијих имена светске књижевности.

Накнадно валоризујући превратничку улогу у превазилажењу концепата који су  успоставили  Јован Скерлић и Богдан Поповић, али и указујући на врхунске вредности у читавом његовом опусу, историчари књижевности, у првом реду Гојко Тешић, називали су Винавера најевропскијим српским писцем и институтом српске поетске модерности.

Посебно место у његовом опусу има Пантологија новије српске пеленгирике  (1920) настала пародирањем чувеног антологијског избора Богдана Поповића. Две године касније из штампе је изашла Нова пантологија пеленгирике са новим прилозима, а годину дана пред почетак Другог светдског рата и осамнаест година након издања прве Пантологије, Винавер објавио је Најановију пантологију српске и југословенске пеленгирике. 

Када се песник потчини моралишућем утицају помодне догме до краја, он врши самоубиство. Он стоји високо на таблици признатих вредности партије и струје – али најниже на таблици песничкој. Он је изневерио поезију која није тако проста и једноставна као страначки законик. Зато велики шрави песници се не потчињавају. Они остају верни поезији. Они могу и да заћуте. Јер верност није само у исказивању. Верност је да се не каже оно што не одговара нашој песничкој личности.

Станислав Винавер, Морална поезија и њени вероучитељи, Време, Београд, XIV,  бр. 4401 (7–10. 4. 1934) стр. 18.