Сабрана дела Јована Дучића у издању „Народне просвете” излазе у пет књига. Прва књига, насловљена Песме сунца, објављена је у пролеће 1929. године и посвећена је оданим песниковим пријатељима Алекси Шантићу и Атанасију Шоли. У њој је објављен и оглед Богдана Поповића „Теме и мисли у Дучићевом песништву”. Другу књигу чине песме обједињене насловом Песме љубави и смрти, које је песник посветио пријатељу Слободану Јовановићу, а трећу књигу песма насловио је Царски сонети и посветио је министру спољних послова др Војиславу Маринковићу. Покојном пријатељу Иву Ћипику посветио је четврту књигу Плаве легенде, а збирку медитативне прозе Градови и химере др Кости Куманудију. Ова сабрана дела не садрже годину издања у самим књигама, а објављена су у „Библиотеци савремених југословенских писаца”. У Српском књижевном гласникуод 15. маја 1929. године, на 113. страни, Исидора Секулић, поводом објављивања прве књиге Сабраних дела, оцењује Дучићево стваралаштво: Дучићево дело је сведочанство да је поетски рад титанска борба у којој се песник рве са песмом: он ради песму и песма ради њега; и ако нека песма није дигла вредност Дучића човека, Дучић јој је одрекао вредност песме. А што је најзад смело да остави радионицу и да полети, имало је лет изучен, прав и сигуран.
