Јован Дучић, један од најзначајнијих песника српског језика, лиричар чије песме су најзаступљеније у чувеној Поповићевој Антологији, трагалац за савршеном формом чија тематска линија не одступа од вечитих лирских преокупација као што су Бог, жена, природа, отаџбина и песништво, знаменити есејиста и путописац, али и дипломата блиставе каријере, родио се 15. фебруара 1874. године у Требињу. У родном граду подигао је споменик великом Његошу, а тестаментом је завичају завештао своју најдрагоценију имовину и стваралачку оставштину, да би се скоро шездесет година после песникове смрти чекало на испуњење његове последње воље.

У родном граду је похађао основну школу, а потом прелази у Мостар, где постаје ђак Трговачке школе. Школовање наставља у Сарајеву, а затим у Сомбору, где као ђак чувене Учитељске школе  у листу Голуб објављује прву песму „Самохрана мајка”. Службујући као учитељ у Мостару, са својим побратимима, књижевницима Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем, делујући у српском певачком друштву „Гусле” и уређујући часопис Зора, у граду на Неретви ствара средиште духовног и културног живота. Ту ће 1901. године и објавити своју прву збирку песма. 

Амбициозан, жељан знања и света, уз подршку српске владе и својих пријатеља у периоду од 1899. до 1906. године студира на Филозофско-социолошком факултету у Женеви. Четири године касније започиње дипломатску каријеру као аташе у Цариграду, а потом ће га дужности водити у Софију, Рим, Атину, Мадрид, затим поново у Атину, а после завршетка Првог светског рата, постаје представних свог народа у „Лиги народа” у Женеви. Одатле као дипломата одлази у Каиро, а касније у Будимпешту и Букурешт. На почетку Другог светског рата, пут га преко Лисабона води у град Гери у Индијани, где се настањује код рођака Михаила Дучића.

У далеком граду упокојио се 7. априла 1943. године, оставивши опоруку да његово тело  буде пренето у Требиње. Иако је и раније било настојања да се песниково завештање испуни, тек у октобру 2000. године Дучићеви земни остаци су пренети у завичај из порте српског манастира Св. Саве у Либертвилу, где су са тек изашлом песничком збирком Лирика (Питсбург, 1943) били сахрањени 13. септембра 1946. године. Данас песник почива на брду Црквине, изнад родног града, у цркви саграђеној по узору на манастир Грачаница, коју је пројектовао архитекта Пеђа Ристић, а финансирао добротвор из Чикага, Бранко Тупањац. Његова лична библиотека, рукописна заоставштина и вредна уметничка дела чувају се у Легату Јована Дучића у требињској Библиотеци. 

Зашто ноћас тако шуме јабланови,

Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?

Жути месец споро залази за хуме,

Далеке и црне, ко слутње; и снови.

У тој мртвој ноћи пали су на воду,

Ко олово мирну и сиву, у мраку.

Јабланови само високо у зраку

Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим

Ко потоњи човек. Земљом, према мени,

Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим

Себе, и ја стрепим сам од своје сени.

Зашто ноћас тако шуме јабланови,

Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?

Жути месец споро залази за хуме,

Далеке и црне, ко слутње; и снови.

У тој мртвој ноћи пали су на воду,

Ко олово мирну и сиву, у мраку.

Јабланови само високо у зраку

Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим

Ко потоњи човек. Земљом, према мени,

Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим

Себе, и ја стрепим сам од своје сени.

Ненаписана песма сваког песника, то је баш она основна, битна, свеобимна, сверешавајућа. Међутим, убог је човеков језик да каже све неизрециве ствари човековог срца и духа. А што је год један песник већи, утолико је тежа његова борба духа са материјом, значи борба његове мисли с његовом речју. Овом сиромаштву људског испољавања избегну једино они песници нарочите и велике снаге који песмом успеју да сугеришу више него што кажу. Највећма овде постигну песници природно обдарени за метафору и символ, јер ова средства увек одговарају потпуније зачетој примитивној песниковој мисли него што одговарају саме речи. Нема на свету речника који би песнику дао праву реч што му у извесном тренутку треба; јер ако једна реч одговара лексикографски једном појму, не одговара му песнички; ни својом бојом ни својом музиком. Реч је живо створење, које има своју персоналност и свој  обим, своју пластику и своју тежину. Реч често само нешто каже, констатује и прецизира, али ништа даље не евоцира. Реч има свој врло узак свод резонанце; и зато се велики изражаји казују оним што једно дело сугерише, а не оним што каже. Међутим, ниједан песник не зна колико је својим делом сугерисао и евоцирао, макар и знао све шта је рекао. Зато је трагање свих песника за ненаписаном песмом нешто трансцедентно, што и њега самог надвисује и надпева.

Јован Дучић у тексту „Милорад Митровић”,  у тексту Моји сапутници: књижевна обличја, Рад, Београд; Октоих, Подгорица, Дучићеве вечери поезије, Требиње, 2001, стр. 71-21.