Дуго се мислило да једину рукописну заоставштину Владислава Петковића Диса, чине једанаест песама сачуваних у Рукописном одељењу Матице српске и неколико дописница. Библиотека која је 1998. године понела његово име, све до 2018. године у свом власништву није имала ниједан песников аутограф. Тада је од истакнутог српског библиофила, новинара и истраживача Срђана В. Стојанчева, откупљен изузетан артефакт: споменар који је припадао Марији Мари Пандуровић, рођеној сестри великог Дисовог пријатеља, песника Симе Пандуровића у коме се налазе текстови које је Петковић исписао 1908. године. У овој свесци димензија 13, 5 x 21 cm, укориченој у бледозелено платно са цветним орнаментима и ћириличним натписом Поезија, међу добронамерним записима и жељама других познаника и пријатеља лепе девојке из породице Пандуровић, на 22. листу графтном оловком исписана је посвета: „Све су моје жеље Маро, у твојој глави: шта год урадиш урадила си и... проћи ће; све ће проћи. Још нешто, све ће се заборавити...” потписана Дисовим именом. Још драгоценији запис налази се на 52. и 53 страни: црним мастилом Дис је исписао песму од седам строфа, насловивши је Лепота и потписавши својим чувеним латиничним псеудонимом.Ова рукописна варијанта на којој су очити трагови стваралачког процеса, за строфу је дужа од песме која је у периодици и књигама објављивана под насловом Увод у легенду „Лепота”. Данас се ова свеска, испрва намењена да остане као лична успомена на младост једне београдске девојке, као изузетна драгоценост чува у Завичајном одељењу чачанске Библиотеке.
