× Latinica
Ћирилица
Владислав Петковић Дис






Биографија

Владислав, девето од тринаесторо деце у породици Петковић, рођен је у селу Заблаће код Чачка 27. фебруара 1880. године по старом, односно 10. фебруара по новом календару. Син Димитрија, досељеног из околине Куманова, и Чачанке Марије, рођене Гејовић, крштен је у месној цркви Светог Архангела Гаврила. Није сасвим сигурно где је будући песник започео школовање, јер су Петковићи, осим механе у Заблаћу, тих година имали и кућу у Палилулском сокаку у Чачку. Сасвим је сигурно да је у Чачку похађао ниже разреде реалке, где је завршио шести разред. Након очеве смрти и материјалне пропасти породице, наставља школовање у Зајечару, у коме је службовао његов брат Радослав, потпоручник. Не успева да матурира, али није познато где ни како проводи године до првог важног податка у његовој библиографији: 1. јула 1903. године када му угледни Српски књижевни гласник објавио песму Идила, потисану псеудонимом начињеним од средњег слова имена  ̶  Dis.

Млади песник се прикључује кругу београдске боемије и живи од малих и нередовних хонорара. Објављује стихове у књижевним часописима Српски књижевни гласник, Цариградски весник, Нова искра, Звезда, Дело, Самоуправа, Бранково коло, Књижевна недеља. Током неколико месеци 1904/5. године, са Симом Пандуровићем уређује Књижевну недељу. Када је часопис угашен, оставши без посла и прихода, Дис напушта Београд и прелази у Јагодину, где краће време ради у пореској управи. Пандуровић му помаже да почетком 1906. добије службу судског практиканта у Ваљеву, али Диса више привлачи друштво окупљено око скадарлијских кафана. Поред обављања различитих, привремених чиновничких послова, у том периоду је у Самоуправи објавио приказ Прве југословенске ликовне изложбе, у коме негативно оцењује слику Жетва Надежде Петровић.

У крајњој оскудици, принуђен је да тражи било какву службу, добија посао  учитеља у Прлити код Зајечара, селу на самој бугарској граници. Због лошег здравственог стања и немогућности да се навикне на политичке сплетке, убрзо тражи одсуство. Извештаји школских надзорника сведоче да несуђени учитељ своје обавезе није обављао ни приљежно ни благовремено. У Београду се враћа боемском животу, станујући у Хиландарској 6 и периодично добијајући, па због недовољне ангажованости, губећи радна места. За све то време пише и објављује поезију у периодици и са седамнаест штампаних прилога поставши најзаступљенији српски песник у Босанској вили између 1906. и 1914. године.
У априлу 1911. упознао је Христину  Тинку Павловић, са којом се венчао у цркви Светог Марка. Са њом је добио двоје деце: кћерку Гордану, прерано страдалу у пожару, и сина Мутимира, коме ће се  као припаднику четничког покрета, на на крају Другог светског рата, изгубити траг. 

У мају 1911. године објављује прву збирку Утопљене душе, која изазива оштре Скерлићеву критику, али касније добија статус програмске књиге српске модерне.
Дисова покушај да као добровољац учествује у Балканским ратовима одбијена је због песниковог лошег здравља. Своје родољубљеон изражава песмама обједињеним у збирци Ми чекамо цара, која излази на измаку 1913. године, која је егзистенцијално била веома тешка за породицу Петковић. Ипак, заузимањем Ристе Одавића, Дис добија новчану помоћ из Фонда Михаила и Марије Миливојевић СКА, намењену сиромашним писцима. И престолонаследник Александар прима на двор песника који му је посветио своју збирку и Дворска канцеларија Владиславу Петковићу одобрава новчану помоћ. Захваљујући томе, Дис објављује и друго издање своје збирке патриотских песама.
 
Почетак Великог рата Диса затиче у Београду. Мобилисан је као „обвезник чиновничког реда”, али убрзо ослобођен дужности и постављен за ратног дописника Браничевског округа. Након што се ситуација погоршала, склања породицу у Чачак, а сам се придружује војсци у повлачењу преко Албаније. Са групом интелектуалаца је са Крфа наставио пут за Француску. 
У нормандијској варошици Пети Дал, где настаје и његов чувени говор оданости Француској, а потом и у Ници, лечи туберкулозу. Следеће Дисово одредиште је Париз, где је боравио у хотелу „Златни зрак” у Латинској четврти. Очевици памте да је увек био замишљен и тужан, забринут за породицу . Сарађује у часопису La Patrie Serbe и пише песме од којих ће неке бити објављене у Крфском забавнику, а неке ће, посве сигурно, заувек, заједно са песником, нестати у морским таласима.

До њега, преко огласа у новинама, стижу молбе супруге да породици у окупираној Србији пошаље новац. Песник, очајан што његова породица живи у беди, иако је пријатељу поверио читаву своју плату и молбу да је са Крфа редовно шаље у Србију, креће преко Тулона, Рима и Напуља за Крф. У зору 17. маја 1917, непријатељска подморница је надомак овог острва погодила лађу „Италија” на којој се налазио и тридесетседмогодишњи песник. Кад су га француски монари извукли на обалу, у његовим џеповима нашли су само наочари и драхму и педесет лепти. Тело је враћено у Плаву гробницу. Његово стваралачко завештање од тада полако почиње свој вечни живот, а песничка слава, век касније, и даље расте.

Од 1964. године у Чачку се, у спомен Владиславу Петковићу Дису, одржава пеничка манифестација Дисово прлеће на којој се најзначајнијим песницима најпре са југословенског, а потом са српског језичког простора, додељује Дисова награда. И младим песницима до 31 године, колико је имао и Дис када је објаво Утопљене душе, за необјављени рукопис прве песничке збирке додељује се награда, која од 2003. године  носи назив „Млади Дис”.

ТАМНИЦА

To је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, к’о тица оборена гнезда.
To је онај живот, где сам пао и ја

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. He беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу к’о дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал’  бегају звезде; остављају боје
Места и даљине и визију јаве;
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал’ бегају звезде, остављају боје.

При бегању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал’ без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали к’о тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи.
Као стара тајна ја почех да живим,

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
K’o једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава

И очију што их види моја снага,
Очију што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина,
И очију што их види моја снага.

ТАМНИЦА

To је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, к’о тица оборена гнезда.
To је онај живот, где сам пао и ја

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. He беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу к’о дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал’  бегају звезде; остављају боје
Места и даљине и визију јаве;
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал’ бегају звезде, остављају боје.

При бегању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал’ без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали к’о тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи.
Као стара тајна ја почех да живим,

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
K’o једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава

И очију што их види моја снага,
Очију што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина,
И очију што их види моја снага.

Цитат

Дис, пре свих.
По својим суштинским карактеристикама, и по оном најбољем и најдубљем у себи, поезија Владислава Петковића Диса стоји на почетку модерног српског песништва. Или би можда било боље и прецизније рећи да се она налази у корену модерног српског песничког мишљења.
[...]
Дис живи у својим песмама, Дис се продужава у стиховима оних који су наставили његовим трагом (сваки истински песник на свој начин). Дис је институција српске културе.
Дис, после свега.
Михајло Пантић, у предговору књизи Онај живот: четрдесет песника Дисовог пролећа, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”, Чачак, 2003, стр. 5-11.

Збирке песама


Наслов Издавач Година
Утопљене душеШтампа, Београд1911
Ми чекамо цара[б.и.], Београд 1913
Ми чекамо цара Штампарија „Штампе”, Београд1914