Дисова патриотска поезија објављена у збирци Ми чекамо цара , са посветом Његовом Краљевском Височанству Престолонаследнику Александру, команданту Прве Армије, објављена је 1913. године и на њеним корицама први пут се нашло пуно име и презиме песника: Владислав Петковић Dis. Родољубиви Дисови стихови, у којима се славе успеси српске војске и опева ужас ратних страдања, највероватније нису настали као директан песнички одговор на оштру Скерлићеву критику и његов изричити захтев за поезијом здравља, већ су настајали из непосредног и дубоког песниковог доживљаја, као плод пробуђеног националног заноса. Поезија је била једини начин да песник, чија је пријава да као добровољац учествује у борбама одбијена због нарушеног здравља и слабе телесне конституције, изрази свој патриотизам и одушевљење успесима српске војске која је од вишевековног ропства ослободила јужне крајеве из којих потиче и породица Петковић. Али, изненадни песников преображај условили су и ванлитерарни разлози: тек заснована породица болешљивог песника живела је у тешкој оскудици. Пред крај 1913. године, стигла им је помоћ од Српске краљевске академије која је Дису доделила новац из Задужбине Михаила и Марије Миливојевић. Наредне године, песник је био примљен у двор и уз помоћ Дворске канцеларије у износу од 500 динара, објављено је друго издање ово збирке.
