Дис, пре свих.
По својим суштинским карактеристикама, и по оном најбољем и најдубљем у себи, поезија Владислава Петковића Диса стоји на почетку модерног српског песништва. Илиби можда било боље и прецизније рећи да се она налази у корену модерног српског песничког мишљења. (Исто се не би могло тврдити уколико судимо само по основним градивним елементима Дисових песама, али, на срећу, и ту, као и у случају сваког другог великог песничког дела, оно више сагласје елемената, онај неименљиви флуид што на окупу држи магичну целину поетског говора и твора, превазилази материјалну конкретност саставница песничке уметности, тачније, није једнак њиховом пуком збиру, већ их својом алхемијом уздиже на виши ниво). Наравно да никако не треба сметнути с ума да је крајем XIX и у освит XX века било још српских песника који су наговестили ширење и промену матичног језичког хоризонта формираног у традицији претходних столећа (у првом реду: неокласицизам и протосимболизам Војислава Илића, метафизичко-космолошки високи романтизам Лазе Костића), али нико пре Диса није успео да се, у оно неколико ингениозних понорних песама, речима примакне осећању оностраности које долази из егзистенцијалне зебње модерног човека. По тој зебњи, као и по поетски интериоризованом ставу уклете, радикалне усамљености, Владислав Петковић Дис је уистину зачетник једне нове, модерне магистрале српске поезије коју су после њега проду жили, оснажили и сагласно свом индивидуалном таленту обогатили многи српски песници, од Растка Петровића, преко Бранка Миљковића, до Новице Тадића, да поменемо само неколико најзначајнијих за прву четвртину, за средину и за крај ХХ века.
Дисова поезија, дакле, стоји на међи векова, на размеђу стилова (позни, већ окаснели романтизам и рана модерна, црна меланхолија, очајање, истрајно инсистирање на сетној мелодији потенцираној доследном употребом везаног стиха), и, најважније, пева међу у човеку, рођењем стечено осећање, које прелази у опсесивну мисао, да смо са сваким наредним треном све ближи укораку тамо, у забран вечности. Живимо тако што стално мислимо и гледамо у смрт, и све што чинимо јесте некакво сећање унапред на једино извесну и тамну будућност. Небивствовање је неизбежни и неразлучиви део нашег бивства, то је Дис предосећао и певао много пре него што су нам о томе рационално говориле неке филозофске концепције ХХ века. Стварност тога века је, при том,непрестано и брутално осведочавала песникову интуицију,укључујући и интуицију његове сопствене, тако бесмисленеи тако песничке смрти. За Дисом су дошли многи. Неки сунаставили његовим трагом, неки су га напросто по сили временаподразумевали, јер је оно о чему je Дис певао у XX веку постало неминовност („дух доба“), а они који су одлазили на другу страну, или су га напросто пренебрегнули, нисуто никада до краја могли да учине, будући да је Дисова кантилена постала део колективне српске песничке меморије.
Могло би се рећи да је испрва недовољно прихваћен,од официјелне критике маргинализован песник (класичан неспоразум усвојене, нормиране естетике и доминантне поетике са делом чији се иновацијски потенцијал не види изблиза и одмах) временом двоструко институционализован.Најпре у оном дубинском, језичком смислу, чињеницом даје српска поезија једним својим током наставила у оном смеру који је антиципирао Дис, а потом и чињеницом да је успомена нa песника такође добила институционалну форму. Дисове песме постале су део нашег општег, школски и универзитетски верификованог знања, као и предметом пажње нових генерација књижевних историчара, критичара и антологичара (нема антологије српске поезије ХХ века без Дисових стихова), а већ одавно постоји и установа културе којасе систематично, свепредузетније и озбиљније што дуже траје, стара о успомени на Диса, и на његово дело. Већ четрдесет година се у Чачку одржава „Дисово пролеће", и сваке одтих година, у средишту интересовања оног дела јавности којисе занима за питања поезије јесте колико сам Дис, толико ипо један савремени, у највећем броју случајева значајан српски, а ранијих година, у знатно, знатно мањој мери, и македонски, хрватски и словеначки песник.
Дисова уметничка фигура добија тако, временом, ширу културну димензију, о којој песник за свога живота нијемогао ни сањати. Том димензијом се сама култура на некиначинсамопотврђује, култура је по некој од могућих дефиниција постојана афирмација вредности, стално неговањеонога најбољег што једна заједница собом и у себи ствара, аДисова песничкамисао наставља да се продужава на јединиоптималан начин, у језику поезије оних песника који су дошли после њега. Некада је то присуство видно на први поглед, што не мора ништаговорити о вредностима неке песме, као што и не говори. Узети Диса за праоца јесте индикативно једино уколико то омогућава да се неки претпостављени песнички дар развије сагласно својим потенцијалима, и тиме учини да нови изданак на стаблу Дисовог песничког потомства постане суштински поетски ваљан. Неки пут,пак, можемо говорити о Дисовом присуству у траговима унутар нових језичких наплавина данашње поезије, а неки путтек у најшире могуће схваћеним аналогијама које на окупудрже цео поетски универзум, али је од свега тога најважнијачињеница да је Дис постао неизбежна, готово аксиоматскатачка српске модерне песничке традиције, тачка за коју семоже рећи да је трајно присутна, и то све интензивније штосе више одмичемо од тренутка њене објаве. Дисова поезијарасте у времену, њу оснажује крвоток целокупног доцнијегмодерног српског песништва, а одавно знамо да је једна однајважнијих особина великих песника њихово трајно присуство. Када помислимо или изговоримо било шта што је унекаквој вези са поезијом писаном на српском језику, некистих, наслов неке песме, име неког песника, ми се, увек, неизбежно, сетимо и Диса, тачније, стално изнова рекреирамоонај стваралачки контекст унутар којег је Дисово дело једноод кључних оријентира, и то од оних оријентира што пресудно одређују облик, боју и основну физиономију матичног, српског језичког контекста.
Књига коју имате у рукама нарочита је споменица Владиславу Петковићу Дису. Она се оддругих споменица разликује по томе што се у њој изабраник слави посредно, иутолико сугестивније, оном делатношћу којом се и сам остварио, и којом је испунио своју људску судбину. Књига се условно може схватити и као антологија, „примењена антологиja”, јер се од других антологија разликује по томе што се њенсастављач суочио са два иначе једва замислива ограничења– морао је поштовати унапредодређен списак (па и редослед) песника чије песме бира, а такође и број песама којебира, подједнак за сваког. То су ограничења која наизгледсасвим противрече основним принципима антологичарскограда. Наиме, у том и такву раду, начин презентације некогпесничког корпуса, избор песника, и аналитички одвагнутоодређивање броја одабраних песама за сваког песника посебно, јесу услови без којих се не може. Јер, антологија је, тусе сада ништа битно ново не открива, врло специфичан критички, интерпретативни, и, коначно, ауторски жанр. Антологичар/састављач је, управо са специфичности свога посла,у понечем налик диригенту. Он, наиме, одабира, оркестрира, хармонизује и контекстуално наглашава скуп индивидуалних, а по његовом мишљењу и појединачно најбољих иколективно најрепрезентативнијих уметничких остварења.Важност песника установљује се, у тој прилици, колико читалачко-аналитичким одређењем нивоа естетске остварености њихових стихова, те контекстуалним самеравањем утицајности и присутности њиховог дела, толико, на посреданначин, и бројем одабраних песама. Велики песници нису нужно велики по томе што су написали много вредних песама,али се подразумева да имају респектабилно дубок (не нужнои широк) опус, јерантологијска песма може, мада ретко, бити и питање срећног тренутка или надахнутог креативногисклизнућа у којем се просечан или миноран песник самопревазилази. Просечни или минорни песници никада немају респектабилно дубок, мада могу имати широк опус. Даимају респектабилно дубок опус, не би били то што иначејесу.
Ограничења управо описане врсте се, међутим, некадамогу разумети и као предности, Стварање или, тачније, оркестрација унутар одређених граница може деловати подстицајно. Тако је, на срећу, било и у случају ове књиге. Приступајући њеном склапању приређивач се нашао у прилицида изнова прође кроз најважније етапе и кроз стваралачкеопусе српске поезије ХХ века, почев од самог Диса, прекобранковске линије Десанке Маскимовић и Стевана Раичковића, те песника из таласа првог модернизма (Милош Црњански), па, потом, надреалиста (Душан Матић, Оскар Давичо), представника другог модернизма (Васко Попа и Миодраг Павловић) и неосимболиста (Иван В. Лалић, Јован Христић), до неких најзначајнијихсавремених песника. Правдеради треба рећи да је састављач био и у прилици да први путчита и песме песника који су остали изван круга његовихдосадашњих читалачких интересовања или песника за којесе нипошто не би могло рећи да припадају кругу најистакнутијих стваралаца, а такође је искористио могућност да преиспита, коригује или потврди како раније формиране судове, тако и стечене предрасуде. Општи поглед на поезију српских песника заступљених у овој књизи показује да је институција Дисове награде у највећем броју случајева срећно детектовала и следила флуидни, али ипак постојећи поредаквредности у српској поезији током протеклих четрдесет roдина. На пример, одлука да први добитник плакете „Дисовог пролећа“ буде Васко Попа данас има значење далекосежног, врло концентрисаног погледа људи који су ту одлукудонели у времену када је, управо као и у Дисовом случајупола века раније, поезија Васка Попе изазивала бурна поетичко-естетичка спорења и полемичке конфликте. Мало јекоји значајни српски песник поменутог раздобља измакаопажњи оних што су одлучивали о добитнику Дисове награде, а занемарљиво је мало оних награђених за које би се могло рећи да је њихова поезија остала у прошлом времену, укојем је, будући да је награђена, недвосмислено имала већизначај и истакнутије место него данас. Стога се, са разлогоми пуним покрићем (покриће су стихови из ове књиге), можерећи да је списак добитника Дисове награде заправо и својеврстан историјски калеидоскоп српске поезије XX века. Када, пак, говоримо о награђеним македонским, хрватским исловеначким песницима, не можемо успоставити никакав општији критички став, будући да су они награђивани спорадично, каткад следом естетичких критеријума репрезентативности (Весна Парун, Блаже Конески), каткад са намеромда се колико-толико задовољи некадашњи југословенски карактер „Дисовог пролећа“.
Високе критеријуме селекције који су учинили да Дисова награда постане једна однајпрестижнијих у српском културном простору, и да за себе освоји позицију поузданог просудитеља готово безобално широке модерне српске поезије,састављач ове књиге узео је као полазну предност, и као изазов, а не као механичко ограничење. Остало му је да, својимизбором песама, који би тешко могао бити друкчији у друкчијим околностима, потврди неколикоуверења, пођимо редом: да је Дисова поезија врхунски тренутак српске песничке традиције и трајно живо, продуктивно делујуће место модерне српске песничке имагинације; да је модерна српска поезија после Диса велика уметност која матичну културу чини аутентичнијом, остваренијом и дубљом, и најзад, али нена последњем месту, да културне манифестације попут „Дисовог пролећа" показују да институционализација вредности не мора истовремено значити и њихово окамењивање.Дис живи у својим песмама, Дис се продужава у стиховимаоних који су наставили његовим трагом (сваки истински песник на свој начин), Дис је институција српске културе.
Дис, после свега.
Михајло Пантић
