Јединствен музеј поезије свечано отворен у Чачку крајем маја прошле године испунио је очекивања задата слоганом “Твоје место надахнућа”. Разгледајући нека од најзначајнијих имена домаће и европске поезије застао сам пред Стеваном Луковићем, његовом средњошколском свешчицом са вежбама из француског језика у коју је уписивао стихове и запитао се како се он– кратког животног века и необимног стваралачког дела – нашао међу поетским горостасима. Надахнут да сазнам више о овом скрајнутом песнику, рођеном у Чачку, открио сам једног од значајних зачетника модернизма у српској књижевности, али и душу заробљену у вртлогу песимизма његовог доба и оптимистичне жеље за бољом сутрашњицом.
Рођен је 8. јануара 1878. године од оца Милоја Луковића који је службовао у VII пешадијском пуку као благајник и мајке Јелене која потиче из угледне чачанске породице Радовановић. О самој породици на жалост знамо веома мало, вероватно зато што се у њеној судбини може очитати судбина Србије прве половине 20. века. Ратови (светски и грађански), болест, прогон и избеглиштво довели су до тога да се породица Луковић угаси са децом Милоја и Јелене. А породица је била многобројна– шест синова и три ћерке. Од шест синова четворица су били значајни културни делатници: Стеван и Миливоје песници, Коста театролог и публициста и Лука дипломата и мемоариста. Управо захваљујући Лукиним мемоарима стичемо увид у кратку историју породице Луковић. Милоје је желео најбоље образовање за своју децу, па се зато са породицом сели из Чачка у Београд недуго након Стевановог рођења. У Београду Стеван похађа прво Трећу, а потом Прву гимназију коју завршава 1896. Током гимназијских дана председава ђачком литерарном дружином “Нада” (1895-1896), а 1894. објављује и прву песму “Љуби, о љуби силно…” у часопису Звезда који је уређивао Јанко Веселиновић. По завршетку Правног факултета 1900. одлази у Француску, а враћа се 1901. када постаје писар Државног савета. Али упоредо са једноличним државним послом започиње да се формира као песник и као, како би то данас рекли– ангажовани интелектуалац. Постаје истакнути члан кружока окупљеног око Јована Скерлића коме такође припадају Дучић, Грол, Божа С. Николајевић (оснивач катедре за Историју уметности у Београду) и други. На жалост, активности у том Скерлићевом културно-уметничком расаднику изазвале су негодовање власти па је обреновићевски режим одлучио да му уручи отказ, чије је озваничење у “Службеном гласнику” омела песникова изненадна смрт. Смрт је омела и његово песничко стваралаштво. Пошто је био методичан човек широке ерудиције сматрао је да песничком стваралаштву може да приступи једино након периода читања, изучавања и дубоке контемплације. Због тога је након смрти 31. августа 1902. остала само једна свеска његове (полу)довршене поезије, уз неколико песама објављиваних у часописима и новинама широм Балкана. Та свеска је приређена као збирка и објављена 1903. са предговором Милана Грола и позитивним оценама Јована Скерлића који је Стевана називао “украсом наше књижевне генерације”. Овакав Скерлићев став преносиће деценијама најзначајнија имена српске културе која су писала о Стевану Луковићу (Милан Грол, Ксенија Анастасијевић, Радомир Константиновић, Јован Деретић, Гојко Тешић и други), док су омаж свом познатом суграђанину дали Јаша Продановић, Бранко В. Радичевић и Даница Оташевић.
Анализирајући Луковићеву најпознатију и најкомплетнију песму “Јесења кишна песма” Константиновић указује на разлоге због чега интересовање за овим песником не јењава. У њој проналазимо мотиве сете, патње и меланхолије какве пре тога можемо наћи једино код француских симболиста (Луковићева туга је “верленовски мека” како пише Зорана Мишић). Његова поезија, иако непотпуна, представља весника модернизма у српском песништву и све оне мотиве које касније проналазимо код наших познатијих модерниста као што су Пандуровић, Дис, Ракић налазимо прво код Стевана Луковића који се са тог симболистичког извора напајао још крајем деветнаестог века. Звучи прикладно за човека који је прве стихове бележио у вежбанци за француски језик. Мотивима јесени, како сматра Константиновић, он се везује за Војислава Илића, а мотивима смрти и мртве драге утире пут новој генерацији песника. Корак даље иде наш познати дадаиста Драган Алексић кад у Луковићу проналази јединог правог српског симболисту и значајног утемељивача модерне који ће своје утицаје пренети са генерације Диса и Пандуровића на ону поратну генерацију песника– Настасијевића, Винавера и Десимира Благојевића. Можда би се након свега реченог некоме учинило чудним како је песник изражене туге и песимизма могао бити и активан борац за бољитак своје земље. Ову дихотомију најбоље премошћује један запис из његовог дневника: “Ништа…ништа… ништа… То је оно што ме убија. Дајте ми буре, вртлоге живота. Моји су нерви јаки, моја је крв бујна, срце ми не уме полако да бије, машта да пузи. Живота!”.
Период његове највеће активности представља један од учмалијих периода у српском друштву, оно затишје које се јавља пред буру мартовског преврата 1903. године. То је период када и један борбен и оптимистичан Скерлић осећа умор и пише да су се “људи срозали, идеали излизали, одушевљење истрошило”. У таквим условима Луковићева душа тражи спас у меланхоличној поезији, али његов ум тражи спас у активном мењању неподношљивог стања. Као да антиципира ону мисао В.Б. Јејтса који каже “У расправи са другима настаје реторика, а у расправи са собом настаје поезија” када одлучује да расправља и са собом и са другима стварајући уз поезију и завидан опус научних и политичких чланака. И док као гимназијалац пише и објављује прве песме 1894. већ 1896. као бруцош добија Светосавску награду за научни рад о “прогресивној порези”. Овој страни његовог живота и Константиновић и Грол прилазе подругљиво, не схватајући како то један песник може губити време на радничким зборовима и у разматрању пореског система. Али Луковић сматра да су те две ствари нераздвојне те да је на њему једна просветитељска улога, а свакако је ширина његовог образовања и духа остављала довољно простора и за песника и за борца. Па је тако активно сарађивао са српским социјалистима и њиховим гласилима “Социјалдемократа” и “Радничке новине” (где је објавио песму о првом мају), а због уводника које је објављивао анонимно многи су мислили да их пише искусан старији политичар. Као полиглота био је и активан преводилац, преводећи са руског, француског и немачког. Следећи свој борбени слободарски дух превео је песму “Весео живот” Виктора Игоа, као и делове његовог дела “Казне” у коме је Иго толико оштро критиковао тиранију Наполеона ИИИ да је овај владар добио хистеричан напад након читања књиге. Уз поменуту свеку поезије након његове смрти пронађена је и свеска са превођеним фрагментима од грчког филозофа Епиктета па до “Есеја о савременој психологији” Пола Буржеа што само указује на огроман распон Луковићевих интересовања.
Тешко је наслутити до којих висина је могао да се вине када је све ово постигао до 25. године живота, али са сигурношћу можемо рећи да овакав суграђанин може служити не само на част већ и као узор Чачку и Чачанима.
Марко М. Ћурчић
